Delo

98 Д Е Л 0 нашега целога народа, да се знамо и да се помогнемо као браћа. А куд ће лепшега појава него кад православни Београд поздравља и штује католичкога владику, кад се грле браћа, које је иста црква божја тако често и тако жалосно раздвајала.Значајан је напокон тај час и по самом чину, на који је почаст учињена. Стекао се при бакљади најотменији свет београдски, а усхит му се не да изрећи. Певачко друштво „Лијепа наша домовина“ (хрватска народна хнмна), на „Што ћутиш, ћутиш Србнне т.ужни“ и „Напреј заставе славе,“ а на пенџуру један поред другога стоје владика ђаковачкн и митрополит српски.“ Јован је Бошковић поздравио Штросмајера у Београду; у своме говору рече и ово: „Ми не претимо ником овом својом заједницом већ желимо отворено и пскрено, да смо у пријатељству са сваким народом, који љуби слогу и који поштује права народа српско-хрватскога, где га год има.“ Дух Штросмајеров, идеја његова бијаше јака и у Београду. То су били вањски искази. Сам је Штросмајер увијек остао једнак, па ћу споменутп само једну његову мисао изречену у самој ђаковачкој цркви 1883. год., како је схватао српске односе спрам Хрвата. „Зло ради, ко крв од крви дијели; једна смо браћа, један језик, једпа нам срећа, једна будућност. Да су ми с'ви Срби овдје, ја бих им рекао да чују, што им католички владика вели: „го, бос, невољан слободу је себи извојевао српски народ; својом крвљу, својим мачем и својим мукама писао је своју повјест. Није је доспио писати пером, али су му је други напнсали и признали његово јунаштво". Што је ђаковачки владика учинио за Босну, то ће тек потоња времена знатп приповпједати; а што је урадио за Словенију и за Бугаре, то се може разабрети из велике споменице, која је изашла 1905. год., а написали су је као педесетгодишњи дар бискупу његови свећеницп М. Навић и М. Цепелић. У тој књизи нма за свакога занимљивих података, па ако је и писана као панегирнк, грађа за вијек Штросмајеров у Хрватској прибрана је у толикој мјери, да ће се једва у нашој сиромашној литератури моћи доћн до већега дјела о Штросмајеру. II овај мој посао излазп као похвала; но ја нисам ни могао друкчије: ваљало ми је истакнути главна дјела Штросмајерова — а то ми даје право тежње за истином, да га само хвалим. Штросмајер је био владика, али он је у својем владичанству постајао великим човјеком, оцем просвјете и културе хрватске,