Delo

ЈОСИП ЈУРАЈ ШТРОСМАЈЕР 99 па што ,је као владика радио, то је све говорнло више о његовој умничкој слави пего ли о слави једноставнога, обпчнога владике. Није ни Штросмајер био ништа друго него човјек, но човјек, који се тек у вијековима рађа и маленим народима. У њега је било свих слабости људскнх, алн је у њега било и врлина, какве се налазе само код умнпка. Њега је створило хрватско илирство, по што је гријеха у његову раду, то се има добрим дијелом одбити на наше народно развијање. Не може се рећи, да је Штросмајеров положај њега створио. Његов положај само је добро долазио, да се мисао могла претворити у дјело. Није свака његова баш увијек била једина ваљана; но то је много, што је главие институције хрватске управо он дозвао животу, и што нашнапредак долази управо из његових институција. Штросмајер је, може се рећи, бно унраво од Провидностн послан Хрватској. Његово доба најживљега рада бијаше кратко: од 1860.—1884. год, он завршује своју мисију. Али у том је размаку основао академију, университет, изградио дивну ђаковачку катедралу и отворио галерију слика у Загребу. Ако и није за сваки овај инстптут идеја никла у души Штросмајеровој — признати се мора, да је Штросмајер први приступао к извођењу идеје. У Хрватској и то много значи. Као велики културни прегалац сабираше око себе трудбенике око просвјете, па се може мирне душе рећи, да је његов вијек окупљао око себе све родољубе и научењаке, да проводе његове замисли. У ситницама се није губио. . Споменем ли, да је Штросмајер уза свој умнп рад за своју домовину у најразличније циљеве пораздијелио око шест милијуна круна (динара), мислим, да ће сејош боље моћи разумјети његово значење за Хрватску. У њега се пашло срца, духа, мисли и велпкашке, управо краљевске дарежљивости, па нпје никакво чудо, да је свагда, до последњега свога часа био пријатељ великих мнслилаца, а одлучан противник фарпсеја. Каочовјекје осјећао угризања црва, али га то није могло зауставити у раду. Ако и није код куће свагда налазио оно поштовање, којејезаслужио, он је у срцу носпо љубав за свој народ н њему тражпо да осигура мјесто у културном свијету. Може се готово рећи, да га је Бог чувао до крајњих међа људскога вијека, да види, какви ће успјеси бити од његова рада. Деведесету је годину навршпо; успјеси његова рада били су већ осигурани и он се могао преселптп од нас оставпвши нас сироте без оца, али са задужбинама, које ће му чувати у народу вјечни спомен. Загреб. пг. Ђ. Шурмин