Delo

МАТИ — ВЕРЕСАЕВ Јутрос сам ишао по улицама Старе Дрезде. У душп мије било непријатно и некако незгодно: ишао сам да гледам њу, прослављену Сикстинску Мадону; њој се сви диве, срамота је њој се не дивити; међутим, безбројни снимци, које сам ја виђао, доводили су ме у праву недоумпцу, чему се ту може дивити; мени су се свиђала само два анђелчића доле. И ето, — ја сам знао, — да ћу с поштовањем стојати нред сликом, и с пажњом. гледати у њу, гледати непрестано и старати се да навучем на себе подесно расположење; а пркосни ђаво ће се у души под* смевати и говорити; „ја се не стидим ничега, — не свиђа ми се, па то ти је!..“ Ушао сам у Цвингер. Велике су сале одозго до доле покрпвене сликама. Очи се растрче, не знаш у шта да гледаш и тражиш у каталогу спасоносне звездице, које означавају „достојно поштовања“. Ево великих врата, која воде у северну собу на углу. Пред очима затрепереше познате контуре, јасне боје одела... Она! С непријатним, готово непријатељским осећањем ушао сам у собу. Усамљена, у великом раму, који лични на иконостас, а полази још од пода, висила је на зиду слика. С лева, с великог прозора, који је био полупокривен црвеном завесом, падала је светлост. На малом дивану и код зида седели су и стојали људи и тупо с поштовањем бленули у слику. „Другови по несрећи!“ — помислим ја, смејући се у души; алп се одмах пожурим да угушим у себи тај смех и с озбиљнпм, посматрачким изгледом станем код зида.