Delo

М А Т II 101 II одједном, — неприметно, неосетно, — све унаоколо као да поче ишчезавати; нестаде људи и зида, нестаде украшеног иконостаса; све више се губише у маглн старац Сикс и кокетна Варвара, као да су се стидели и осећали да пису потребнн слици. II усред те магле јасно су се видела два лица, — младенца и матере, — и пред њиховим животом све унаоколо било је бледо и мртво... Он, скупивши усне, великим, страшно-великим и страшно-црним очима пажљиво је гледао више глава у даљину; те су очи виделе у будућности све: виделе су фарисеје, који су устали да заштите поредак, и издајнцу — пријатеља, и чиновника — судију, који је прао руке, и народ, који је викао „распни га!“ Да, он је видео тим проницавим погледом како ће да стоји под трновим венцем, избраздан шпбом, с лицем унакаженим увредама, као тамо кроз неколпко сала на малој слици Гвидо Рени... II поред Њега — Она, озбиљна и замишљена, с округлим, девојачким лицем, с челом замагљеним велом предосећања. Ја сам гледао, гледао, и мени се чинило — Она је жпва и вео час наилази, час силази с њенога младог, милог лица... А у уму се бесмислено понављао почетак потписа, којн сам доле прочитао: „Ресе КаИаеПо а’топас1 пеп...“ — Шта је то тамо доле, јаје? — питао је нечији жепски глас из мртве, бледе магле. — То је напска тиара, — одговори мушки глас. А вео се уздизао и понова спуштао на чисто девојачко чело. II сва Она била је пуна живота, пуна љубави према животу н земљи... II ипак — она није пригрљивала сина к себи, није се старала да га заштнти од будућности; она је, напротив, грудима истицала њега на сусрет тој будућности. II озбиљно, сконцетрпсано њено лице јеговорило! „Настала су тешка времена п ми нећемо видети радости. Али потребно је велико дело, и благо Њему, што он то дело узима па себе!“ II лице њено се светлило страхопоштовањем и поноситом гордошћу према његовом подвигу. 0 кад се сврши подвиг... Кад се он сврши, њено срце ће препући од матерннске туге и крв ће из њега истећи. II она је знала то... У вече сам седео на брилевској тераси. У души ми је било тако, као да се у животу десило нешто врло важно и нарочито. У ваздуху је пиркао априлски ветрић, пупољци на дрвећу су