Delo

102 Д Е Л 0 бујали, с оне стране Елбе на нагубу обале се зеленела пролетња трава. Сунце је зашло, запад је био покривен неранџастнм велом, град се огртао плавичастом маглом. По мосту преко Елбе, високо, као по ваздуху, пројурпо је воз, оцртавајући своју црну силуету у неранџастом фонду вечерње светлости... Ја сам седео и одједном ме обухватила светла радост, која уздиже душу, — радост и гордост за човечанство, које је умело да створи и да уздигне на висину такво материнство. И нека се у мртвој магли чују само плашљиво јецање и речи прекора, постоји Она, ностојп тамо, у ономе фаНтастичном четвороугаонику Цвингера, и, док она постоји, вредно је н весело живети на свету. II мени, невернику, хтело је се да се молим Њој. Смркавало се. Ја сам пшао кроз ппјацу од Августовог моста. На небу се оцртавала два црна, као почађала шиљка цркве св. Софије. Ево и њега, ћутљивог Цвингера. Његови су прозори тавни, унутра тишина, ни живе душе. II мени би чудно, — зар н у тој соби може бити мрачно, зар се Њено лице не светли? С руског М. Јанковићева