Delo

ПОРОДИЦЛ ПОЛЛЊЕЦКНХ 105 — Сећаш ли се — говорио је у њеном атељеу — ту си ме при слпкању ухватила за чело, да ти окренем главу и тада сам те први пут цмокнуо у руку. А кад си рекла: „разговорнте с тетком“ не само да сам изгубно прпсебност него ми стало •било и дисање... Мила ти моја, драгана моја... А она му одговори: — А како си онда бно пребледео! — А како и да не пребледим, кад ми срце стало од узбуђења. А и пре сам те тога неограничено волео до лудила. Госпођица Кастели подиже очи горе и мало после рече: — Како је то све красно! — Шта, Линето? — Што све то почиње некако тако као каква проба, као каква игра, па се некако тек улети и клопка хоп! Завиловски је ноче притискатн на груди па рече: — Дакле клопка! Онда ја моје девојче држим и не пуштам. После ходећи све тако под руку уђоше у велики салон. Завиловски показа на стаклена врата, па рече: — Наш балкон и наш багрем. Било је све мрачније и мрачније. Намештај у соби губио се у мраку. Овде онде од позлаћених рамова за слике одбијало се по нешто светлостп, као какве очи да погледају у млади пар. — Волиш ли ти мене? — упита је одједанпут Завиловски. — Ти знаш! — Реци: волим! — Волим. Утренутку је прптеже силно па грудии поче говорити гласом, који се променио од силног узбуђења, које је њиме овладало: — Ти просто немаш појма колико је среће у теби. Тако ми Бога, немаш. Ти не знаш како ја тебе волим. Живот бих дао за тебе. Цео свет бих дао за једну длаку из твоје главе! Ти си мени и свет и живот; ти си све моје! Ја бих без тебе на мах умро. — Седимо — шапну госпођица Кастели — тако сам уморна. Они седоше. Раменима се наслонили једно на друго, тако сакривени у мраку. Наста тренутак ћутања. — Шта ти је, ти сав дрхтиш? — упита Линета. Алп она сама, да ли заталасана успоменама, да ли покренута његовим осећајима да ли његовом близином, стаде жнвље дисати, зажмуре н сама поднесе своја уста.