Delo

106 Д Е Л 0 Дотле је Коповскн у оближњој соби зевао од досаде са госпођицом Ратковском и старом Броничовом; алн у тај пар се зачуше звуци оног валса, који је он мало пре свирао с Линетом. Кад се Завиловскп вратио својој кући учпнио му се његов момачки стан некако пуст и тужан, као нека циганска черга без циља, о којој ни успомена не може остати. Он помисли да му се та златна Линета тако обавила око срца, да без ње одиста не би ни могао ни хтео живети. Сутрадан је био погреб старога Завнловскога, и то неизмерно велика пратња. Околна имања, будући ближе граду припадала су људпма јачега стања, који су лето проводили већнном на страни, а са нстога разлога мало је остало и познаника старога Завнловскога у граду. Али је дошла била маса сељака, која се тискала у цркви и погледала на мртвачки сандук као да се чуде, како то да тако силан богаташ, којп је имао толико земље и новаца и свега на свету, како то да он сад нде у земљу као који било сиромашак од реда. Други су онет посматрали госпођицу Завиловскову која „наслеђује тако грдно имање“. И, што тијечовек, не само момци, него и зрели људи, познаннцн старога нису се могли уздржати ни за време опела од размишљања: шта ли ће сад госпођица с тим милијунима, * које јој остало за утирање суза. А било их је и таквих који су нагађали да ће и млади Завиловски бити наследпнк знатног дела тог имања као блиски рођак, па се питали да ли тај срећни поета, сутра можда већ милијунар, неће престати да пише стихове. II држали су с некаквим необјашњивим задовољством да ће вероватно престати. Али је пажњу у главном обраћала госпођица Јелена. Сви су се чудили како је она подносила тај губитак, јер после очеве смрти остаде сама самцита, без ближих крвних сродника, као млади песник, па и без пријатеља, о којима се одавна престала старати. Она је ишла за сандуком са лицем које се заливало сузама, али лицем мирним, како је код ње био обичај, нешто мало само леденијим него обично, а кад се вратила с погреба, причала је о очевој смрти, као да је оно било најмање пре неколико месеци. Даме из Авеновског летњиковца нпсу могле појмити да из ње говори силна вера, и да јој се на основу те вере, та смрт, поред оне коју је она преживела и која је њену душу ранила, учинила истина тужном али у исто време н као неки благослов, да она изазива сузе бола, али не и сузе