Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 107 очајања. II одиста стари Завиловски је умро побожно и ако нешто изненадно. Од како је дошао у Јасмјењ имао је обичај да се два пута недељно исповеда, те није био оскудан у верској утеси. Умро је с бројаницама у рукама, у својој фотељи, а прво заспао лаким сном, болова ннје имао никаквих, јер су га његови свакодневни напади напустили нре неколико дана, тако да му се стала појављивати нада на скоро оздрављење. Приповедајући о том својим загушеним и монотоним гласом обрати се госпођица Јелена господину Завпловскому с речима: — Вас је такође често спомињао. Готово на један сахат пре него што ће издахнути говорио је: ако ви дођете до Бучника, код Полањецких, да вам одмах јавимо, јер би хтео да се пошто ното види с вама. Он вас је много ценио п волео. — Госпођице — рече Завиловски и примаче њену руку к устима — и ја га с вама оплакујем свом душом и свим срцем. II у његову гласу као и у речима било је нечег нлеменитог п искренога, и очи госпођице Јелене залнше 'се сузама, а плач госпође Броничове разлеже се тако гласно, да није било бочице са мирисима, које Линета поднесе њој под нос, она би добила нервозни напад. Госпођица Завиловскова, и не обраћајући пажње на овај плач, стаде захваљивати Полањецкому на помоћи, коју је указао јер се он старао о свем оном што један погреб од ближњих сам по себи товари на ближњега, поред саучешћа у тузи ближњих, који кога својега изгубе. Он је пак све те ситне брнге узео на се и са услужности, а и ради тога што се користио сваком приликом да се чим било забави да би се само отарасио размишљања. Марина није била на погребу, јер њен муж није желео да се она излаже тегобама и замору, него је место тога правила друштво госпођици Завиловсковој код куће, тешећи је, колико се то могло. Она је желела да је поведе заједно с дамама из Основсковог летњиковца у Бучинек и да је задржи ту неколико дана. Полањецки потпоможе молбу своје жене, али госпођпца је имала код куће своју стару наставницу и пријатељнцу, те одби уверавајући Марину да јој у Јасмјењу неће бити тако тешко, и да баш сад првих дана не би хтела да га напушта. Зато оне опет из летњнковца Основскога, које су и иначе по наговору Швирскога намеравале да посете Полањецке, пођоше драговољно са својпм иознатима ј Бучпнек, у толико пре,