Delo

Д Е Л 0 1 99 1 — -Ј Али у тај мах слуга унесе писма, која господнн Основски прими од њега и раздаваше. — За Анету, за Анету! Она има силну кореспонденцију... Вама госпођо (окрете се госпођи Машковој) за тетку... а ово за Стевку... Неки познат рукопис... о сасвим познат... Ви ћете допустити да јој однесем то писмо. — Саевим. Иди, а ми ћемо уопште прочитати наша. Основски узе оно писмо и пође ка стакленој башти загледајући га непрестано понављајући уз пут: — Ама откуд ми је познат.овај рукопис!.., ово као даје... Внам, виђао сам већ овај рукопис! У стакленој башти нађе њих троје како седе под великнм екземпларом рода Агпт крај жута железна столића на ком је стајао каћунак. Госпођпце су га прецртавале у сликарски албум. Коповскп пак пешто преко обичаја ућутао па гледа преко рамена обеју госпођнца у цртеж, а у устима му се пуши мирисна цигарета, коју беше извадно из скупоцене дувањаре. — Добар дан! — рече Основскн. — Како моји каћунци? Лепи, је лп? Што ли су то неки особитп цветови! Стевка, ево ти писма. Извини се господпну и госпођицн н прочитај, јер ми .се чини да ми је познат рукопнс, а никако да ми дође у памет чиј би могао то бити? Госпођица Ратковска отворн писмо и стаде читати. Убрзо се промени у лицу, по челу јој се осу румен, па бледило, па опет румен. Основски је гледао у њу радознало, а она, кад сврши, показа му уздрхталом руком потпис: — Ето од кога је. — А!... учини Основски, и одједпом му би све јасно. — Могу ли те замолити на реч, две. — Одмах, дете моје. Стојим ти на услузи — рече нешто ревносно Основски. Изиђоше из стаклене баште. — Нас једва једном оставише саме! — чу се наивно Коповски. Госпођица Линета не одговори ништа него само узе са стола његову дувањару и поче њом полако гладити по лицу. Он пак гледаше на ово дивно лице својим чудним очима, у којима се крило... Госнођица Линета је одавно знала шта јој ваља о њему мислити, за њу није било тајне у његовој беспримерној глупоћп, али ипак држање и несравњена лепота овога