Delo

Б Р А Ћ А 149 читаве собе, по сва четпри зида. Још у тим часовима њихове детиње груди дрхтале су слатко узбуђене од неког великог и дубоког, неког светог осећања према матери. Крај ње, и под оним крстом њеним како је све било добро и мирно! Носле тога ни оне вајстрашније приче што су им причали момци или слушкиње нису остављале никаквога трага. На већ сане им очи сан би се полако спуштао, и не би потрајало дуго, а њихове детиње душе љуљкане као у облачју каквом, чекале би дан да сване. Тај крст, тај благослов мајчин непрестано је лебдио над њима. Под њим су проходали, под њим су у школу иошли, под њиме расли. Њих двоје била су прва деца. Као кроз сан Јанко се сећао онога дана кад су му рекли да је добио малога бату. Испрва га је то и чудило и бунило. Рекли су му да га је донела једна рода, а баш некако ускоро пре тога, обраћали су му пажњу на неке роде што су летиле, и већ тада су му наговештавали да ће таква једна рода и њему скоро донети или бату или сеју. И с оним познатим чуђењем у деце кад нешто не разуму, слушао је он те разговоре старијих, и крпвио свој мали вратић за каквим већим птицама у лету. После, мало по мало, па се навикао на бату. Кад му је први пут пришао гледао га је с великим интересовањем, онако малко намрштен, а после, мали бата дошао му је смешан и смешио се, н полако, сасвим полако, стављао је своју руку час на батину главу, час на ручице, час на ножице. Све је то некако друкче изгледало но код њега, и зато му је било и чудновато и смешно. II ако је мали ненрестано плакао и повијен или лежао у својој колевци, или био у мајкином наручју, Јанко је ипак у њему добио друштво. То није било увек, али је било момената кад се и с њим забављао. Кадгодјена пољу било хладно, или кишовито, или ветровито, морао је остајати у соби; у двориште му ниси давали. И тада кад би му већ досадило стајати на прозору и пратити оне велике људе, велике коње, велике псе што су иролазили испод њега, илп би му досадило ређати војнике и правити куће од карата, он је прилазио маломе бати и на свој начин разговарао и забављао се њим. II после матере први осмејак малога брата задржао се на њему. А кад је мали доцније и ногом пошао, Јанко му је био не само друг, но и пријатељ и учитељ. Под његовим надзором Милан је правио прве чавке и капе од хартије, намештао Линду да шени и да држи