Delo

156 Д Е Л 0 €ве их је више и више загревала она племенита амбиција: да не буду постидни, да буду добри, да буду међ' најбољима. Као и у осталом Јанко је и ту служио Милану за пример. Као старији ђак Јанко је упућивао Милана, а Милан је с пуно вере влушао савете његове. Он је врло добро знао како Јанко ужива добар глас међ' друговима, и поносит због тога трудио се да не заостане за њим. Развијајући се и растући заједно, непрестано један с другим, и у мислима, и у држању, и у понашању њиховом, било је много, много сличнога. Слагали су се и волели непрестано као кад су још мали били. Никада између њих није било оне заоштрености, нити какве веће свађе, као што се то обично виђа међ’ браћом. Нпкада ни најмање злобе нити пакости једнога према другоме. Само једном, јер ипак и тога је морало бити, мали један црни облачак беше се за мало свио више њиховог чистог, братског и другарског неба. Једнога дана, Јанко је већ тада био матурант, Милану је сасвим случајно пало руку једно Јанково писмо. Једна институтка, коју је и он врло добро познавао, писала је Јанку како га воли, како непрестано само на њега мисли, и моли га да што чешће пролази поред њихове куће. II, дотле још непробуђенп осећаји љубоморе, почеше да муче још мале, дечачке груди Миланове. Сасвим нови хоризонти обреше се пред њим. Он на то дотле није још никада мислио. Оставио је поново писмо где га је и нашао тако, да је Јанко могао помислити да га није нико читао. 0 томе ннје никоме говорио, само је Јанка од тога дана по неки пут некако нарочито посматрао, и све га је нешто вукло тамо, ка њеној кући. А кад је први пут и отишао да прође мимо њене куће и кад је већ био близо, није чисто смео очи да подигне од неке срамежљивости. Веровао је да сви они тамо који га виде, знају зашто пролази туда. Није био свестан тога али они, још скривени, они најблеђи гласови зависти према брату почели су га узнемиравати. И ако су то били сасвим нови осећаји за њега, савест га није нимало мучила, нити се и једном бар првих дана запитао: од куда у души његовој те хладноће према Јанку, које до тада, од кад зна за себе, није осетио. Њега је, онако малога, нешто мучило, нешто му беше и криво и жао на брата. Наравно, није био у стању да аналише те своје осећаје. Знао је само, да га је одмах по том изненадном открићу писма некаква сила избила из његовог дотадање обичног колосека живота мисли и осећаја, и