Delo

Б Р А Ћ А 157 као вихор некакав бацила га негде у страну где дотле није никада био. Јанко је истина старији од њега, већ је матурант, младић, али ко зна: можда је Јанко још иу његовим годинама добијао гшсма од девојчица, само није хтео њему то да каже. II што му дотле није никада ни на ум пало, од тих дана поче и он по који пут кришом погледати девојчице кад пду у школу или из школе. А вазда је сретао једне исте, и није много прошло, а он виде, како и њега по нека девојчица погледи у псти мах кад и он њу, и како се по нека од њих чак и насмеши. Ти чести, скоро свакидањи сретаји, нису ли им зар давали права да се сматрају за неке, бар у пола познанике? Тек, та у ствари ситница, поново га је вратила Јанку какав је био и пре но што је писмо нашао. Ако је било девојака које Јанка гледају, има, ето девојчица које и њега гледају, и на њега се осмејкују. II облачка оног на њиховом чистом братском и другарском небу поново је нестало. Наравно, нити је он о томе говорио шта Јанку нити Јанко њему, али је после видео, да је то баш тако требало да буде, и да би било врло незгодно, да би се он стидео, да је и о томе говорио с Јанком. После и сам је био матурант, и њему је после оног детињег срца, почело да бије младићско срце. Каквих је само ту било момената! Колико и оне најслађе чежње, онога нечег нејаснога што крила даје; колико љубави и без и једног писманцета, и без и једне речи! Тако је време што је чинило с милијонима пре њих, чинило и с њима. Од деце беху постали младићи, од младића већ зрели људи. Јанко је свршио технику код нас и политехнику на страни, а Милан философски факултет и провео две године у Лајпцигу, и обојпца су били у државној служби. У то доба већ су били остали само њих двоје с мајком. Читава, некад тако лепа прошлост њихове куће, и оне хиљаде слика и догађаја што су се развијале у њеним зидовима, огледала се још само у њима двојица. Они су то добро знали, нарочито Јанко. Ретко је кад она запањујућа меланхолија прошлости могла наћи представника као што је он бпо. Најмања ситница у кући што га је опомињала на умрлога оца, брата и сестру, будила је у њему некакву дубоку, дубоку сету. Знајући колико је нежно и осетљиво срце у њихове мајке, веровао је, да више ништа не може њој разгонити тугу, што јој се, после њихове смрти свила око срца. С тога и он, а и Милан