Delo

158 Д Е Л 0 поред њега, трудили су се, све су чинили да јој дани што мирније теку. Чим су обојица добили за чиноваике, и чим је, према томе, наступила околност, да преко читавога дана, догод су они у канцеларији, мајка остаје сама код куће, они су, пошто су се претходно договорили, уверили је, како би добро било да узму у кућу њену једну сестру од тетке, старију сироту госпођу, која је као удовица живела сама. Зашто не? Нису ли је зар они и дотле помагали; и зар би она могла излазити на крај с њеном пензијом? II мајка је, зато опет што су они тако хтели, пристала. Самим тиме, како су њих двојица мислили, било Је учињено врло много: мајка неће остајати сама и имаће разговора. Та околност била је исто тако узрок што су и сами најчешће остајали код куће. Сматрали су за грех да у слободним часовима одлазе ма где, а њу да остављају. Испрва су мислили на то, а доцније тај им је начин живота ушао у навику. Мирно као каква река и њима је живот текао без даљих потреса, утанчан и једнобојан. Многи другови њихови који су знали да они не радо излазе, долазили су к њпма, нарочито кад настану јесењн дани и спусти се снег. То су и они а и мајка највише волели. Њима је требало друштва, то је мајка добро знала, и Јанко не беше још ни чиновником постао а она му је говорила, да је већ време и да се жени, и да гледа да нађе себи каквога доброг друга. Али Јанко, увек смешећи се, избегавао је и да говори о томе, наводећи да за то има још времена, и да он о томе мпсли. У ствари лагао је. Ако му је који пут и пала на памет та помисао, једновремено с њом осетио би и неко страховање, бојазан да се у избору може и преварити, а то би значило загорчати мајки и последње дане; значило би убпти је, и зато је решење тога пптања непрестано одлагао. Али у томе изненада као гром из ведрога небанаишлаје и мајкина смрт. То је било најстрашније искушење кроз које су њихова срца, њихова велика, нежна и ретка синовља љубав имала да прође. Како се њеној смрти нису још надали, како на њу још ни мислили нису то да је у тим часовима наишао какав катаклизам који би имао читаву земљу да сруши тамо негде, у некакве поноре, и то их не би могло више преплашити. Кад су после погреба дошли кући, одмах, на прагу још, поново су се обојпца заплакали. „Она више неће никада тај праг прекорачити" морали су обојица једновремено помислити,