Delo

Б Р А Ћ А 161 метан и да зна шта ради; да се много њих млађих на тај начин верило, па тек после и она саопштавала својој мајки и он својима, — ништа није помогло. Тога читавог дана сирота тетка била је нерасположена. Али зато, чим се почело радити на спреми за свадбу, она заборави ту њихову пепажњу. „Што би им мајка била“ мислила је, „то сад она треба да им буде“. Одмах од тога дана у кући поче нов живот. Редовно свакога дана одлазио је Милан својој вереници, а с њим одлазио је по који пут и Јанко, а одлазила је и тетка. Њима такође почеше свакодневно долазити. На тај начин и Јанко се мало разгали. Обузе га неко расположење за које није давно знао. Миланова верепица била је и лепа п пријатна девојка, и он је заволе на свој начин. „Она ће му бити сестра као и рођена. Срце му се напуни нежношћу према њој. Што је њима и њиховој кући њихова мајка била, то ће сад она бити. Као вила каква она ће, на свој некакав начпн, да оживи многе успаване традицаје из њихове прошлостп. На ту помисао, и ако су били решили да Милан тражи теби стан, а он с тетком да остане у њиховој кући, реши се, да се он с тетком исели. II тек кад му је тетка казала, да су ти његови разлози и врло братски и врло паметни, али, да ће се и он сам скоро женити, и да ће после његова жена имати да оживљава прошлост и успомене на њихову кућу и мајку, он је пристао да то већ једном решено питање више не потрже. Истог дана кад се венчао Милан је с младом отпутовао у Лајпциг. Још пре но што се кренуо радовао се што ће и с њом бити ма и неколико дана само у месту где је недавно као ђак живио. У успомене о најлепшим данима живота свога хтео је да и њу уведе. Тога дана Јанко је први пут у кући остао сам од својих. Кад је пала ноћ и нашао се у својој соби, а у соби до његове, у Милановој соби, било све мирно, било му је тако тешко да је чак и сузе осетио. Али у исти мах тргао се. „Шта ти је“ питао је самога себе „ти си луд. Зар ти се сад први пут прилика дала, теби матором човеку, да видиш како је све пролазно?“ Трудио се да се умири. Уверавао је сам себе да се на против треба да радује. „Мплан је срећан и ни о чем другом не мисли до о срећи својој". Али бадава није могао. У грудима је осећао неку потајну језу. Изгледало му је да су и мрак и тишина она на пољу и око њега некако друкчијп постали; да има у њима Дело, књ. 36. 11