Delo

168 Д Е Л 0 гледа, он одмах уочи, да ту, од идентификовања нема ни говора. Фанатизам вјерски држи у чељустима националну свијест и чека час, када ће је, на један миг Римске Цркве, да прогута. Није се ни чудити. Уређење и прошлост Римске Цркве, њезина средства и њезин главни циљ, коме је ишла и коме иде, уништила је једном за свагда национално хришћанство. Католицизам се није брпнуо за националну индивидуалност, он је њу чак и угњетавао. Римској Цркви је једна једина брига: универсална власт. А да се до тог дође, треба средстава, без обзира на њихов избор и на њихово трајање. Тако Римска црква мисли, дајој може послужити, као привремено средство, њезином циљу и име нације, спајајући га са вјерским фанатизмом. „Нација“ — то је мост, преко кога треба „вјерни" директно, а „јеретици“ индиректно, да прихвате основну девизу Римске Цркве, по којој папизам представља вјечно блаженство: „Што Бог каже на небу, то папа заповиједа на земљи, — а духовна лица, то су вјесници Бога на земљи, — а духовна лица, то су вјесницп Бога на небу, односно Бога на земљи, у лицу „непогрјешивог" папе. Из чега излази, да Римској Цркви није брига ни за католичку, а камо ли за националну индивидуалност. Она се служила и служи и једном и другсм, као готовим или провизорним мостом, који је води њезиној девизи. што јој претходи главном циљу, циљу неограничене моћи и универсалног господства. По тој девизи, она је и могла да формише у своме „вјерноме“, не католичку, него клерикалну индивидуалност, која води слијеиом фанатизму и одвратном шовинизму. Код вјера, које су, по изгледу, идентификоване са народношћу, ствар друкчије стоји. Тако н. пр. православље, код нас Срба, иије се могло да пзметне у клерикализам, те по томе нпје могло ни да подвргне нашу националну индивидуалност. Ми не имађасмо опипљивог Бога на земљи, нисмо му се могли, дакле, ни клањати: у души нашој није се могла никако излећи идеја клерикализма, те по томе није се могла образовати ни клерикална индивидуалност. Тако, Српска Црва није могла да постане теократска црква, јер њена глава не пребивау земаљском царству. Отудаје дошло, да православне чисто приону уз нашу националну индивидуалност, која је остала као вјерни носилац његов. Оно се није