Delo

172 Д Е Л 0 0 СотрепсЦшп-у Пол Бер, вели: „Ова књига је све, или у најмању руку, иде за тим, да буде све: каноничко право, грађански закон, казнени закон, шта кажем ја? Трговачко право, вођење спора, — а с друге стране, опет, тује изложена божија и човекова наука у.једно. Може се мислити, да уз ову књигу која је за вријеме студије добро проучена, свршени семинарац и не носи, изван семинара доли још сво.ј требник, катихизис и требник исповједника. Те књиге сачињавају сву његову библиотеку, било у граду или најзабаченијем селу, за коју је увјерен, да се све у њој налази, што треба да га води у његовом владању, напрам људма и у његовом односу са небом“. Па шта је казано све само у тој књнзи? Кад би ми изнијели и најнезнатнији дио, морали би уступити томе све странице наше расправе. Довољно је, да се задовољимо појединим принципима језуитског морала, што се садржавају само у тој књизи (а колико тек других има!). Узмимо примјер, којим примордијални морал опрашта рђаво дјело, које је имало добру намјеру или није имало рђаву намјеру. Слушајмо, како га језуитски морал тумачи. „Адалберт рече у исповједи: Хтијући убити мог непријатеља Титиуса, убих мог пријатеља Кајуса. — То није гријех, вели се у језуитском моралу, јер не постоји обвеза, да се поправља несвојевољно зло; Адалберт је дакле потпуно невин. Други принцип: „Убиство, у многим случајевима, није гријех“. Јаков је убио Марка,*због тога, што Марко, бивши раскошан, упропашћава своју породицу. Јаков није одговоран Марковој породици, него ју је чак и задужио, опростивши је распикуће. Јаков је дакле невин. Стотинама таких и још много одвратнијих примјера је изнесено у споменутој књизи, примјера — којима се потпомажу и одобравају најужаснија и најодвратнија дјела. Теорија крађе и теорија клевете је стара теорија језуитског морала. Нетолеранција, у најдивнпјем степену, заузимље видно мјесто у језуитском моралу, као и отимање туђег добра, и туђе дјеце, како би могли испунити крило Римске Цркве. Држати у узди владаре и власти, а у ропству народе, то је доктрина, на коју се нарочито осврће језуитска моралка. Продавање робова и мучење „дивљака“, као и насилно или потајно употребљавање туђег иметка, се препоручује од стране ових