Delo

БОЈЏИЈА 1’АДУЛЕ 189 се може урадити, јер не само, да ће сеоска дјеца стећи срећу, него ће се и опћина ријешитп велике бриге. Ту не треба пуно памети, да видиш, да је то мудро. II тако се збуде, даје бојџија Радуле једног лијепог прољетног дана, кад је сунце баш стало приппцати и кад га је мило позивало под брпјест на врху пољане, био узет за солдата. Бојџпја Радуле знао је додуше, шта су то солдати, али није био баш посве на чистом, каква то њега судбина чека. Сеоско дијете, од раних ногу без оца и матере, он је растао заборављен и презиран, искључен из друштва својих вршњака, евојих старијих и млађих — он је живио као дивља вињага, што се пење уз јалшу на потоку, без свезе са свијетом — и у невиности и незнању достигао је ту многа љета, колико их је сад бројао. Свиње његове и дјевица Јелица — то је било његово друштво, широка поља и дубоке шуме царство његово а све је друго њему било ускраћено и од њега отргнуто. Зато већ оно, што је Радуле дожпвио на тај лијепи прољетни дан, кад је био узет за солдата, наиунило га је пеким страхом али и неким ишчекивањем нечега непознатога, нечега страшног али ипак лијепог. Та фина господа са сабљама, сва пуна злата и сјаја, пред којима је гол стајао и која су га са задивљењем гледала — особито онај дебељкасти малени господин, који га је свог пипао, гледао му у зубе и на посљетку га пријатељски потапшао по раменима, тај му је улијевао неко страхопочитање пуно оданости. Он је кушао Јелици приповједити, шта се је с њим тај дан догодило, али његов језик није био навикао приказивати догађаје, навластито, којих право разумео није и Јелица је о свему томе добила неку мрачну, нејасну слику, као из какве бајке. Она је само то знала, да се с Радулом догађа нешто знаменито и страшно и да ће се она од њега морати у јесен дијелити за три године, а кад се послије три године врати опет у село, да ће ју оженити. Скоро је опет дошло вријеме, кад је свиње требало изгонити на пашу и кад су Јелица и Радуле своје дане нроборављали сами на жеги сунца, на киши, вјетру и олуји. Тамо су њих двоје у хладовини под бријестом причали красне приче о свом будућем жпвоту, кад се ожене. На то, да ће се растати на три године и да су три године баш тако дуго, колико су биле три годпне њихова досадашњег живота у двоје — а то.је