Delo

190 Д Е Л 0 било као цијели им живот до сада — на то су помишљали ријетко када и кад би већ мислили, онда су држали, да ће то проћи као некакви сан, да ће то проћи хитро и брзо, као каква хлаповна слика, кад је вјетар растјера. Али јесен вукла се је полако к њима, приближавала им се хромим кораком као каква ружна стара циганка, која зна само црну будућност прорицати — и они су у својој невиној души све јаче и јаче осјећали, да ће доћи онај страшни час, кад ће морати да се дијеле. Напокон је дошао и тај час... Њих двоје растало се и за Јелицу је од тог часа пао преко счију мрак, јер она о Радули није дуго, дуго, нит шта чула ни незнала. Само једанпут чула је узгредице код комушања куруза у газде Марка, да је нетко видио Радула у граду, да је он хусар и да изгледа као какав краљевић. Та приповијест хранила је кроз годину дана њезину изуједљивост и њезину фантазију. И све, што је она кроз ту годину дана мислила о свом Радули, све што је код свиња под бријестом у хладу снила и сањала, све се свраћало на ту једну изреку, која је у њезиној души створила нов живот и онаје кроз паучину, што јој је та једна изрека сплела испред очију, виђела свога Радулу у новом свјетлу, у неком чаробном дивном: — она је била сретна, што Радуле проводи такав сјајни живот и само јој је једно жао било: што и она није с њиме. Сад је с њом чувао свиње свињар Јанко: — али он је био млађи од ње и она га је морала учити, како се свиње одгоне из квара и како се бичем замахује. Она је за Јанка била оно, што је бојџија Радуле био за њу и Јанко јевисиоуз њу, како је она вишјела уз бојџију Радулу. Она је имала Јанка врло радо: њих су се двоје на крижању састајали и она га је поздрављала праскањем бича, како је некоћ бојџија Радуле поздрављао њу. -Зато је Јанко увијек за њу био као неко дијете и нигда није могао бити оно, што је био бојџија Радуле — тај силни јунак, којп цара служи и који сад изгледа као царев син. А поготово онај вјечни њезин сан, да ће се с Радулом једноћ оженити, она бајка, коју су њих двоје задње године у у својим бесконачним разговорима под Оријестом већ на пол проживјели, то јој је давало, да сејељетос уз свог новог друга знала срцу заборављати и да је мислила — мислила — и да је у свем своме осјећала тешку тугу.