Delo

196 Д Е Л 0 „До Пушкина смо, — вели Бјељински (Т. II, 133), имали песнпка, али не имађасмо ниједног песника-уметннка... Пугакпнов је позив био да за руску земљу једном за свагда изради поезију као уметност, тако, да би се руска поезија доцније могла употребити као израз сваког правца, сваког гледишта на свет, без бојазни да ће престати бити поезија и да ће прећи у стиховану прозу...“ У исти мах констатује Бјељински да је Пушкинова поезија без оне соцпјалне, критичке, моралне, једном речи друштвеноаналитичке садржине, која је својствена потољој руској поезнји, њеној реалној, „натуралној“ школи. Упозоравајућп читаоце на поезију Омирову, Шекспирову, Бајронову, Гетеову и Шилерову и налазећи код сваког од тих песнкка, поред чисто уметничког елемента, још и филозофски, социјални, политички и т. д. моменат, критичар прелази на Пушкина и вели (II, 133): „У Пушкнну ћете, на против, пре свега опазитн уметннка, наоружаног свим чарима поезије, позваног зарад уметности као уметности, испуњеног љубављу према свему естетички нрекрасном, песника, који љуби све па је с тога готов и да отрпи све“. У време, кад је критичар те редове писао, руска је поетичка књижевност већ могла да укаже на неколика знаменпта дела, којима је била напустила земљиште чисте, „непримењене“ поезије и ступила на терен аналитичке, рефлектујуће, социјалне поезије. Тада је она већ имала Гогољева Ревизора, Шињел и први, главни, део Мртвих Душа, а ГБермонтовљева бурна, аналпшућа, критички расположена поезија већ је успешно утицала на морално сазнање руског друштва. Кад је, дакле, Бјељппски на наведеном месту указивао на естетичку, чисто уметничку природу Пушкинове поезпје, он је у исти мах хтео и да упозори на недостатак аналитичког, социјалног елемента у песниковнм производима. То се јасно видп из ових речи критпчаревих: „Непосредно творачкп елеменат био је код Пушкина несравњено јачи од мисаоног, сазнавајућег елемента“ (II, 175); „.. .Пушкин-песник стајао је далеко више од Пушкинамислиоца“ (II, 183). Кад, дакле, критнчар једном каже (IV, 267): „Руска поезија почиње управо с Пушкином“, то он под изразом „поезија“ нодразумева без сумње само уметнички, естетички, а никако н аналитички, критички, рефлектујући моменат поезије. Тако тумачење тога става очевидно је из овога места, које налазимо у чланку „Руска књнжевност у 1841 години“ (т. IV, 33): „С Гогољем по-