Delo

ПУШКИП II РУСКИ ПЕСНИЧКИ РЕЛЛИЗАМ 197 чиље руски роман и руска приповетка, као што се с Пуш* кином почела права руска поезнја“. Но даровитн и заслужни критичар није се увек држао тих погледа на историјско значење Пушкинових поетичких творевипа. Оцењујућп песниковог Бвгеннја Оњегнна, Бјељински налази да Пушкпн ннје само естетичар-песнпк, но да он својим производима утиче и на социјално и етичко сазнање друштвено. На једном месту своје критпке Евгеннја Оњегипа, крнтичар велн: „У њему нам се (у Оњегнну) Пушкнн прнказује не само као песник, но и као представннк првп пут пробуђеног друштвеног сазнања — заслуга неизмерна!“ (II, 201). На основу тога и других сличнпх посматрања, долазп Бјељпнски до убеђења да је „стихотворнн роман Пушкпнов (Евг. Оњегип), заједно са сувременнм му генијалним пронзводом Грибоједовљевим1, послужио као темељ нове руске поезије, нове руске књижевностп“ и палази да су оба поменута дела били први обрасци „сликања руског истинског, свакидашљег живота у опширном (дакле не само искључнво уметничком) значењу речп“ (II, 204, 208). — Ту се, дакле, изразу „поезнја“ даје већ опшнрппје значење, јер он саречју „књнжевност“ има да означи једну исту мисао. Критичар је у том тренутку био наклоњен, да у Пушкнну гледа зачетннка не само чисте, естетишуће, него п критичке, социјадне, моралишуће поетнчке књижевности. Исту мисао је критнчар исказао још једном п то много јасније и одређеније, рекавши о „натуралној“ т. ј. реалној школи поетпчке литературе да иста своје порекло водп пе од Карамзина п Дмитријева, но од Пушкина и Гогоља“ (II, 263). Као што рекох, начин, на који је Бјељински писао своје чланке и расправе, био је такав, да је крнтичару било немогућно полагано и систематски излагати своје назоре о најважнијим појавама руске књижевпости. Услед тога се нпје чудити, што се у погледима крнтичаревим често сретамо са противностима и недоследностима, које је читалац без сумње уочио већ и у горе наведеним одломцпма. Но ипак, кад сва места, где Бјељипски говори о садржини и књижевно-историјском значењу Пушкннове поезнје, изближе разгледамо, пеизоставно ћемо опазитн да је критичар у својим зрелијнм годинама пагињао гледишту, по коме су Пушкинове творевине чисто формалног, 1 „Горе огв ума“ — „Зло с намети“.