Delo

198 Д Е Л 0 естетичког карактера. Према изказима Бјељинскога из последње, најважннје, епохе његова делања, Пушкипова се заслуга за развитак руске поетичке литературе састоји у том, што је он усавршио руски поетнчки језик, што је народпим мотивпма извојевао коначну победу и што је на тај пачин за потоњу уметничку поезију створио услове, при којима ће она са успехом моћи обделавати оне мисаоне, моралне, соцпјалне, политичке итд. мотиве, који сачињавају њену садржипу. У споменутој критици сабраних списа Пушкинових, велп Бјељински (II, 149): „Како се поезија Пушкинова сва састојп у главпом у поетпчком посматрању света и како опа безусловно признаје његов садашњи положај, ако не свагда за утешан, оно ипак за пеопходно-разуман — то се она одликује карактером внше посматрачкпм, но рефлектпвним, исказује се више као осећај или као посматрање, по као мисао. Сва скроз проникнута хумаиошћу, муза Пушкинова уме дубоко да страда од дпсонанса и протпвуречностп у животу; по она на њих гледа са неким самоодрицањем (гезГ^паНо), као признавајући њпхову фаталну пеизбежпост и пе носећи у души својој идеала бољег стања и вере у могућност његовог остварења Такав поглед на свет проистнцао је већ и из саме прпроде Пушкииове; томе је погледу Пушкнн обвезан за прекраспу углађеност, дубљину п узвпшеност своје поезпје, по у том се погледу садрже и недостатци његове поезнје. Бпло како му драго, но по својим иогледима Пушкпп припада оној школп уметностп, чије је време већ сасвим прошло у Европи и која чак ни код нас не може створнти нпједпог великог песника. Дух анализе, неукротива тежња за истраживањем, страсно, пуно мржње и љубавн мишљење посталн су сад жпвот сваке праве поезије. Ето у чем је време обпшло Пушкипа п већи део његових пропзвода лншило опог жпвахног интереса, р;оји је могућан само као задовољавајући одговор на немирна, болпа питања даиашњнце... Пушкип је, као песник, велик онде, где он просто у жпвпм песнпчкнм обличјима оваплоћује своја поетичка посматрања, али не онде, где хоће да буде мислилац и решавалац пптања“. У последњим годннама живота Бјељппскога, кад су његови погледп на биће н на задатак уметнпчке поезнје били коначно израђени, при чемје он без икаквог колебања био заутилитаристичкиправацпоетичког стварања, — назива критичар другог писца, н то Гогоља, осннвачем литерарног реализма. 5' свом „Прегледу руске књижевпостп за годнну 1841“1 вели Бјељински: 11 Соч. т. IV, стр. 33.