Delo

ПУШКИН II РУСКИ ПЕСНИЧКИ РЕАЛИЗАМ 199 „Од Гогоља се почео руски роман и руска приповетка, као што се од Пушкина почела права руска поевија... Гогољ је унео у нашу лптературу нове елементе, саздао мноштво подражавалаца, довео друштво до правих погледа на роман, какав исти требадабуде: од Гогоља се почпње нови период руске литературе, руске поезије“. Шест година после тога, неколико месеци пре своје смрти, писаше Бјељински о истом нредмету овако: „Руска је литература ненрестано тежила ка самосталности, националности, тежила је да од реторичке постане природна, натурална. Та тежња сачињава сав смисао и душу историје наше књижевности. И ми, без икаква увијања и околишења, изјављујемо, да та тежња ни код једног руског писца није постигла таког успеха као код Гогоља... Потребан је био генијалан таленат, да руску поезију, која слика руске обичаје и руски живот, за навек ослободи од утицаја, који су јој туђи. Пушкин је за ту ствар много урадио; но да се та ствар доврши, да се она коначно изведе — то беше остављено другоме таленту'4.1 Пз даљег излагања Бјељинскога видимо да критичар под тим другим талентом подразумева — Н. В. Гогоља. У последњим годинама свога живота изражавао се Бјељински о литерарно-историјском значењу Пушкиновом скоро увек у том смислу. Он је на књижевну делатност Пушкинову гледао не као на почетак неке нове, но као на завршетак једне старе, прошасте епохе. Наследник Бјељинскога, Н. Г. Черншневски, казао је мало шта ново о Пушкину. Његови су погледи у том питању, као што он то и сам признаје, само понављање онога, што је Бјељински у разним приликама говорио. Неко време је и Чернишевски сматрао Пушкина за оснивача новог, „натуралног“, правца у поезији и говорио је о творевинама песниковим као о некој противности раније поезије, ко.ја је сама себе била обележила као — пријатно провођење времена... Чернишевски беше с почетка мишљења да Пушкинова поезија није у служби само уметничког, естетишућег начела, но да у њој постоји и социјални, етички, мисаони моменат. Но после неколико година ногледи се крптичареви на значај поезије Пушкинове изменише и Чернишевски обележава исту као уметност, која са социјалном и мисаоном садржином не.ма ничега заједничког. Упоређујући Пушкина са Гогољем, критичар вели о првом: „Неће далеко 11 Соч . т. IV, 149—151.