Delo

ПУШКИН II РУСКИ ПЕСНИЧКИ РЕАЛИЗАМ 201 ретала. Унозоравајући на сувише често јављање еротичних и впикурејских мотива у Пушкиновој поезији, Писарев анализује најглавније дело песниково, Евгенија Оњегина. Критичар налази да је јунак тога романа једно сасма неозбиљно, лењо, неморално, себично биће. Писарев не може песнику да опрости, што свог јунака није исмејао, што га није у блато бацио. „Мени се чини — вели Писарев у својој исцрнпој и разложној расправи „Пушкин и Бјељинскии1, — онје (песник) требао да појми сав дубоки комизам те црте“ (Оњегин убија свог невиног прдјатеља Ленског само из бојазни да ће га суседи, које он иначе презире, исмејати, ако не пристане на двобој); он је требао свим силама свога талента уочити и разрадити у тој црти све њене смешне стране, требао је да исмеје, да огади и да без најмањег сажаљења у блату изгази тај ниски кукавичлук, који паметна човека нагони да игра улогу шкодљивог идиота само за то, да се не би изложио... подсмеху правих идиота, који су достојни презрења. Да је тако урадио, песпик би указао фактичку иозбиљнууслугу друштвеном самосазнању... Ајел' тако урадио Пушкнн? Не, он је поступио таман обратно... Пушкин свим силама свога талента успављује оно друштвено самосазнање, које прави песник треба да буди и васпитава својим производима“. На крају своје расправе назпва Писарев Пушкина „такозваним великим песником“ и налази да се слава песникова оснива на заблуди. „Публика Пушкиновог времена, — вели критичар, — била је тако неразвијена, да је на лепе стихове и сјајне описе гледала као на неке велике догађаје свог умног живота“, а 0 поштовању, које је према Пушкину гајио Бјељински, вели: „Бјељински је волео онога Пушкина, кога је он сам себи створио“.1 2 Сасвим у противном духу писаху неки књижевни критичари из приближно истог времена. Тако, на пр., Аполон Григорјев у својој раснрави „Поглед на руску литературу после смрти Пушкинове“3 вели: „Пушкин је наше све: Пушкин је представник свега нашег друштвеног, особеног... Сфера душевних симпатија Пушкинових не искључује ништа, што је пре њега било, и ништа, што је било и што ће бити правилно и органскп наше после њега“. Други критичар, Н. Н. Страхов, 1 Сочпнешн Д. И. Писарева. Полное ообраше вг. 6-ти томахт.. Спб. 1901. (Изд. Ф. Павленкова) Т. V, стр. 26—27. 2 Соч., т. V, 62. 3 Сочинешн Аполлона Грпгорвева. Сиб. 1876. Т. I. стр. 289.