Delo

208 Д Е Л 0 свима прибраним глупацима неостварљпвом, те заволе од првог дана старога професора заједно са његовом теоријом о историјској мисији, која је досуђена најмлађим Аријанцима. Он је о тој теорији слушао и раније, и то не једанпут, од Швирскога и Полањецкнх и сматрао је за ванредну машту. Али је и њему и Швирскому и Полањецкому пало у очи то како професор по повратку са својега пута о њо.ј ни речи не рече. Кад су га запитали о његовој књижици и о путовању одговорио је: „Нико се не може ослободити службе, коју му је Христос доделпо“, и затим би се загледао својим мистичним очима преда се као да нешто тражи или да нешто види у бескрајној даљинп, а на лицу му се накупило толико неке дубоке туге, чак бола, да никоме није више бпло лако ставпти то тугаљиво питање. Кад су Полањецки позвали лекара он изјави да су одвише масна јела код млађих Аријанаца донела староме желудан катар. Али је Завиловски погађао у том нешто друго још: а то је очајпу борбу сумње с онпм у што је веровао, и чему је као пстиннти фанатик идеалиста посветио цело сво.је биће п у том угледао нојетску тему: слику старца, што седн на сунцу пред кућом, на развалинама живота својег. Можда професор није баш тако лоше ^стојао, као што се учинило Завиловском. До душе могло је бити да су га „најмлађи Аријани“ и обманули, али му је остала вера да хришћанство још није казало своју последњу реч, и да идућа сина у људском животу неће бити ништа друго до ширење духа Хришћанпновога и пренашање његово из односа међу појединцима у односе међу народима: „Христос у међународним делима“ нцје то престајало бити непрестано слнком будућности. Он је чак потпуно веровао: да мисија увођења тога у живот остаје досуђена најмлађим Аријанима; али само после онога пута обузела га била дубока туга, јер је увидео да ће пре тога умрети не само он, него и читава поколења ваља да помру од катара стомачнога који се добија од неварљивих јела у подунавскнм државама. Међутим се он повукао био у се и у своје ћутање што је све више нзгледало на какву животну горчину него што је било у ствари. 0 својој „идеји“ он просто нпје ни говорио, али се видело лако да се све његове мислп сводиле на једну идеју, као год кад часовник застане те показује, све једно и исто време. Онјена поједина питања одговарао речпма, које су пре