Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 209 биле у вези са оном идејом, него са ствари о којој су га питали. Кад год би га хтели привести стварности ваљало им га будити! Исто тако је запустио и своје одевање. Својом вечитом расејаношћу, својим очима кратковида човека и дечка, из којих је некако механички избијало унутарње расположење, замишљеним изгледом на лицу испалих .јагодица, најзад он што није пазио на одећу, те су му, на пример, панталоне биле двапут шире него што би требале да су, свим је тим побуђивао у присутних веселост и био нишан више мање заједљивих шала. Изгледало је да је такво осећање побуђивао понајвише код „најмлађих Аријана“. Сматралп су га у туђини за човека којему „фали“ четврта даска у глави. Неки су га чак и саљажевали. Овде је пак осећао да га Полањецки воле, да му се не смеје, али и да га не сажаљева тако, како се сажаљевају идпоти. Али нн претерано масна храна код „најмлађих Аријана“, ни катар стомачни нису уништили у њему опраштање и љубав према људима. Био је то онај стари професор, који је заборавио на се а био потпуно свеж, кад је ваљало помоћи другима. Он је као и пређе волео и Полањецкога и Марину и Швирскога и госпођу Емилпју па чак и Машка, једном речи све с којима је долазио у додпр. Он је у опште имао о људима чудан појам: да сви они, и они који хоће и они који неће, служе некој нарочитој сврси, да су као пијани, креће хоће невидљива рука Божја у циљевима које само она зна. Вештаке, као што је Швирски, сматрао је за посланике, који „измирују“. Таквим је очима гледао и на Завиловскога, чије је песме пређе читао. Кад се познао и са самим писцем тако се радознало загледао у њега, као да је он нека реткост. Кад је сутрадан млади Завиловски отишао у град те о њему почели говорити за време чаја, он подиже прст, обрати се Марини и рече некако тајанствено: — 0, то је Божји човек! Он и не слути шта је Бог њему на челу написао и на што га је одредио. Марина му стаде приповедати о том како ће се он ускоро оженити, приповедала му о Линети и његовом осећању према њој, хвалила лепоту и доброту Линетипу. •— Збиља! — рече професор, кад све то чу. — Видиш и она има своју мисију, и она је „изабрана“. Њој је Бог рекао да она бди над тим пламичком, и кад је њу већ избрао ваља је и сматрати као изабрану... Дело, књ. 36. 14