Delo

ПОРОДИЦА. ПОЛАЊЕЦКИХ 211 — Он вам толико жели добра, дајанисам хтела то крити од њега. Швирски је пољуби у руку. — Па ако, врло добро! Ја се не стидим тога, на ни кад сам добио корпу. — Не може бнти! Шалите се! — рече Марина застајкући. — Кад вам кажем! Кад виде колико је њу сневеселила та новост рече: — Само немојте вп то примати к срцу јаче него ја. Било је што је ваљало да буде. Ето ја сам дошао к вама, стојим ту, нисам се убио, а и не мислим то чинити, али да сам добио корпу, добио сам и квит. — Али зашто? Шта вам је одговорила? — Зашто? Шта ми је одговорила? — понови Швирски. У том баш и јесте несрећа, од чега мп је грко у грлу. Отворено да вам признам нисам се бозна како ни заљубио у њу. Допала ми се (а све ми се девојке допадају), држао сам да ће у ње бити захвално и учтиво срце и понудио сам руку. Али више по разуму — и што је крајње време! После ми је и грло било мало у катару. У једно време рекох себи: „Твоја нзјава у Бучинку није била доста јасна, него ти то јасније мало“. Било ме стид. Онда јој напишем писмо, ко велим кад сам крочио једном ногом да учиним и другом, и сад сам био потпуно јасан. Ево шта ми се одговорило. Рекавши то, извуче из капута писмо, али чим га стаде читати већ рече: — Ово испочетка су све обичне ствари и фразе... Ко што већ знате! Веома ме цени, била би поносна и срећна (али воли да не буде), гаји силну симпатију према мени (ако буде гајила тако и према својем мужу, тај јој се, бели, неће угојити) а најзад вели: „Нисам у стању да вам дам своје срце с онаком радошћу, коју ви заслужујете. Решпла сам се на друго, и ако не будем никада срећна, нећу бар себи да пребацујем, да сам била према вама неискрена. Због нечега што се код нас догодило не могу вам писати даље, али вас молим да ми верујете да ћу вам целога живота бити захвалном на поверењу које сте имали према мени, и да ћу се од данас увек молити Богу да вам помогне да нађете срце које ће бити према вама и да вас целога живота штити?“