Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 213 — Да, ваљало бп впдети зашто се то све тако заплело, рече Марина. Швирски само махну руком и рече: — II збиља то се само сад сплело. Да је за ме пошла на глави бих јој место правио. Тако ми Бога!... У мени се вкупила маса осетљивости. Бно бих према њој права мајка, и она би била срећна II стога ми такође нешто мало жао. Али није ни она једна једина на овом свету. Ви ћете ми наћи какву честиту душу која би хтела мене. И то што скорије, тако вам Бога, госпо, јер не могу овако издржати. Хоћете ли? Марипа стаде бивати веселијом, кад виде да сам Швирски не прима толико к срцу губитак госпођице Ратковске. Али кад мирније разгледа садржину писма, њу поче бацати у бригу једна реченица, на коју у почетку није обраћала пажњу, те ће рећи: — Да ли сте опазили, како опа вели: „Због онога што се код нас десило, не могу даље да пишем“. Да ли ви не нагађате шта се тамо могло десити? — Можда се Коповски већ изјаснио. — Не. У том случају би она то казала отвореније. Ако је она прионула узањ, онда је заиста бедна девојка, јер она одиста нема ни паре, а као и да Коповски није најсигурнији, те ће се тешко решити. — Збиља — рече Швирски. — Знате ли да је и мени то падало на памет. Она њега воли, то је ван спора, али се он неће с њом оженити. Наједаред застаде па ће рећи: — У том случају шта ће он тамо? — Он њих забавља, а и он се њима забавља — одговори брзо Марина, окрећући лице нешто у страну, да Швирски не опази њену забуну. Она није искрено одговорила. Од оног времена како је Полањецки саопштио њој своја запажања о односу г-ђе Основске према Коповскому, мислила је она о том врло често и нрисуство овога момка у летњиковцу чинило јој се више пута сумњивим, а тумачење госпођицом Ратковском још и ружним. То је у толико било ружније, ако се госпођица Ратковска одиста заљубила у Коповскога. Али је све то могло сваког тренутка избити на површину, иМарипаје сад узнемирено размишљала о оном у писму: „Због оног што се десило...“, да то не буде ‘баш тако тешко. У том случају то би била права катастрофа