Delo

214 Д Е Л 0 како за онога честитога господина Основскога тако и за сироту Ратковску. Све се могло окренути на трагични свршетак. — Ја сутра идем к њпма — рече Швирски. — Хоћу навлаш да одем до Основских, да бих показао да нисам ничим увређен. Буде ли било тамо чега у ствари, или ако буде ко оболео, јавићу вам. Мора да Завиловски сад није тамо. — Није; господин Игњат је сад у граду. Сутра или прексутра биће или овде или у Јасмјењу. И Сташа се сад спрема за у град. Моја пријатељица, сестра Анђела, јако је бона, те како ја не могу да одем по њу, иде Сташа. — Сестра Анђела, то ће бити она што је ваш господин муж зове госпођом Емилијом... Рга АуеПсо!... Лице као у светитељке. Дивно лице! Два пута сам се с њом виђао код вас. Штета што се закалуђерила... — Па болна још. Већ не може ни да иде. Од силна рада боле је крста. — Мука је то — рече Швирски. — Сад ћете имати код себе и професора Васковскога и ту сироту жену... Како сте ви само добри људи! — Гле, Сташа! — рече Марина. У том тренутку на крају алеје се указа Полањецки и журним кораком пође к њима. — Чуо сам да данас идете у град. Хајдмо заједно — рече Швирски. — Добро. Сташа се окрете жени па рече: — Марина, да ниси много ишла, хоћеш ли да се наслониш на мене. Марина га узе под руку и заједно дођоше до веранде, а после она оде у собу да нареди за подневни чај. Полањецки пак приђе Швирскому па рече: — Примио сам чудновату депешу, коју нисам хтео показати жени. Пита ме Основски где је Игњат и позива ме да по његовој ствари будем сутра у граду. Шта то може бити? — Чудновато — рече Швпрски. — Мени је писала госпођица Ратковска да се тамо нешто десило. — Да се није ко разболео? — Онда би позвали само Завиловскога... Да је случајно Линета или госпођа Броничова... позвали би одмах...