Delo

ИОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 215 — А да га Основски није хтео плашити телеграфнрао би мени. И њих двојица гледаху се с узнемиреним погледима. XIV Сутрадан на по часа по доласку Полањецкога зазвони Основски. Чувши звонце Полањецки изађе сам да отвори. Од синоћ је био веома узнемирен. Он је знао да у Летњиковцу може сваки час прснути бомба, алп се узалуд борио с мислима: какве то свезе може имати са Завиловским. Основски му стеже руку како то чине пријатељи у изузетним приликама, а кад га Полањецки позва у свој кабинет он га гредом запита: — Је ли госпођа у Бучинку? — Да — одговори Полањецки — сасвим смо сами. У кабинету Основски седе на показану му столицу, обори главу, и неколико минута ћуташе, а дисаше живо, јер је и иначе патио од заптивања у грудима а сад му беше још теже дисати због узбуђености и пењања уза стубе. Полањецки почека мало али најзад урођена му живост превлада, те запита: — Шта је то било, господине? — Несрећа се десила — одговори тужно Основски с Игњатом је све прекинуто. — Све, а зашто? — То је тако страшна ствар, да је за Игњата боље да не зна разлога. Борио сам се час два да ли да прећутпм, али не!... Треба све да зна, јер ту сад игра нешто важније него његово самољубље. Може бити да ће му срџба и одвратпост помоћи да ту несрећу поднесе. С његовом се женидбом кида због тога што је госпођица Кастели недостојна руке таквога једнога човека, и кад би сад и било могуће да се ствар сврши, ја бих првп ставио своје неоступно уе!о. Основски стаде опет прибирати дах, а Полањецкн, који га слушао као окамењен, наједаред викну: — Али, за Бога милога, шта се десило? — Догодило се то: да су моји већ пре три дана отишли на страну са г. Коповским као заручнпком Линетиним.