Delo

'220 Д Е Л 0 % — Ах, како је то све жалосно, како жалосно! — Добро — одговори Полањецки —јавите ми вашу адресу, а ја ћу вам јавити како све пде. Кад већ на мене пада та тешка порука да Завиловскому све објасним, онда ми бар мало олакшајте у том. Ваља ми имати вест о свему не од неког који је о том слушао, него којиЈе то све гледао. Ако од мене чује о њиховом одласку, могао би помислити да ствар не престављам верно. У таквом случају људи се хватају за сенку од наде. Седпте и напишите му једно писмо. Даћу му ваше писмо у потврду онога што му будем исиричао. Иначе би можда био у стању да одјури за онима у Швенинген. Сматрам такво писмо као ствар апсолутно потребну. — Да он не дође амо док то буде? — Не. Отац му је болан, и он је сад код њега. Он чека да ја по подне будем тамо. Свакако иишите му. — Имате нраво, потпуно право — рече Основски. Он седе за сто. Ходајући по соби што је до ове била, а у врло великом узбуђењу Полањецкн је мислио: — Иронија животна! Иронија овога живота! На шта је друго него крвава иронија ово што је снашло Завиловскога?... Шта је та госпођица Кастели са својим лабудским стасом и са нагоном једне собарице, та „божја изабраница“ како је колико синоћ називао Васковски. Шта је та Броничова, и Основскп са својим новерењем у своју жену; шта су ти правни напади његове жене, на доглед самога зла, и то глушање госпође Машкове?... Ништа друго до само смешна људска комедија, у којој једни варују друге. а други сами себе; све су то само варалице и преварени, само обмана, засленљеност варања живота, жргве обмана, жртве неваљалства, лавиринат без израза, смешна а у исто време очајна иронија што покрива људске осећаје, страсти, наде, као што снег зими покрива пространа поља — и то је тај живот! II те су мисли падале Полањецкому у толико теже, што су у исто време биле и обрачунавање са његовим личним појмовима. Био је довољно саможив, те није примао све и на свој рачун, али није био толико глуп да не види да је у тој страшној иронији људској и он одиграо врло ниску улогу. Положај .је био такав да му се хтело свом силином својег духа одухнути ту госпођицу Кастели, и осећао је да ако ико други има права