Delo

ПОРОДНЦА НОЛАЊЕЦКИХ 221 да осуђује госпођицу Линету, ои бар нема. У чем је он бпо бољн, у чем мања притворица? Она је изневерила једнога човека ради једног глупака, а он жену ради једне лепе лутке. Она је пошла за својим помодарским нагоном, и оп за пагоном једнога — магарца. Али је она бацила под ноге само своје извештачене фразе, којима је обмањивала себе н друге, а он своја начела. Она је обманула једно поверење, али погазила само дату реч, а он тако исто злоупотребио поверење, али погазио не просто дату реч него заклетву. Г1а? Има ли права да је он грди? Ако нема могућности да је оправда, ако је готов да призна да би било неправо и нечасно да она буде жена Завиловскому, то по којем праву он остаје муж Маринин? Ако нађе једне једине речи за осуду госпођице Кастели (а немогуће је пе тражити) онда у том случају, ако хоће да буде доследним, ваља да ослободи Марину везе с њим, а он то пе би могао учинити нити би икад учинио. То је то врзћно коло! Полањецкому није првина била да прежиљује тако горке часове, поводом својега успеха, алн је ово био тако тежак тренутак да се он запрепастио. Понело се било просто у подгрлац, Најзад простим инстинктом самоодржања стаде тражити штогод што би му ма и тренутно олакшало. Али је узалуд говорио сам са собом да, на пример, такви људи, као што је тај Коповски не би то примали к срцу тако, као он. То му је таман толико олакшавало, као кад би казао: да то тако не узима во или коњ. Узалуд се опомињао Балзакових речи: „Вероломство, кад не испадне за руком није ништа, а кад испадне онда су то трице“. „Лаж! — понављао је са стиснутим зубима — и ништа више, а тако силно тишти!“ Осетио је тако нсто да иза самога учина има још нешто, што тај учин прави више или мање преступним; али је осетио како су у његовом случају све околности такве да од њих његова кривица постаје неизмерна и неопростнва. — Ето, већ ми и сада — говорио је — одузима право суђења, право да се послужим савешћу! Оног вишег човека у себи посветио сам за глупака, гурнуо сам га у ништавило, у трагедију, која га може смрвити; учинио сам то ниско и подло, те сад немам права ни да жалим такву једну, као што је та г-ца Кастели. II никад до тада није му била тако опипљива та истина, за извесне постунке човек може бити осуђеи на искључење из живота друштвепога, као што је он сада искључен из живота моралнога. И дотле је имао доста једа, али му се указа