Delo

222 Д Е Л 0 сад нови, о којем пређе није ништа знао. У колико се више вадржава на трагедији Завиловскога, и у колико га она све више и више тиштала, отпоче га обузимати неки тајни страх, налик на неко предосећање, да по сили неке више тајанствене логике, и у његовој судбини мора доћи до нечега страшнога. Ко у себи носи клицу смртоносне бољке, за тога је у смрти само питање о времену. Најзад ипак нађе ту олакшицу, јер се његове мисли обрнуше одлучно на оно што је ту, Завиловскому. Како ће он то примити? Како ће поднети? За Завиловскога поред оне дубоке вере, коју је имао у својој вереници и норед оне силне љубави према њој, било је просто страшно. — Све ће му наједаред попуцати и све се измаћи пспод ногу — мислио је Полањецки. Учинило му се да има нечега одвратнога и наказнога у том што чак и такви животни односи, који не носе у себи клицу трагедије, и који ваља да се сврше како ваља, свршавају се без основаног узрока зло, и да је живот као нека шума, у којој несрећа напада на човека горе него зверови на пса, јер нападају подмукло. Одједанпут осети Полањецки да сем његове вере самога себе, коју је давно изгубио, могу у њему да се захвате разне ствари, које су још значајнпје, јер су дубље у основи. У том је часу мислио само на Завиловскога. По срцу је био добар, а Завиловскога је волео, те га искрено заболела његова несрећа. — А онај тамо као да му пише решење — помисли слушајући како у суседној соби шкрипи перо у руци Основског. — Јадно момче!... Па све то бар да је заслужио!... У том Основски доврши писмо, отвори врата и рече: — Писао сам му врло обазриво, али сам му казао сву истину. Сад нека му сам Бог даде снаге! Зар сам се ја надао да ћу морати такву вест да му јављам! Али и поред његове пскрене туге јасно се видело како је задовољан са својим послом. Видело се да мисли е је боље срочио него што се надао. — А сад још једном понављам своју молбу — рече да ми пишете бар реч две о господину Игњату. Ох само да то ннје сад тако ћтерагаМе! — додаде пружајући руку Полањецкому, додајући још; — До виђења! Писаћу и Пгњату. Али сад морам ићи јер ме жена чека! Дај Боже да се видимо у срећнијим околно-