Delo

ИОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 223 стима. Збогом! Поздравите од моје стране најсрдачније вашу госнођу. Оп изађе. — Шта да се ради? — мишљаше Полањецки. Да ли да ово писмо пошљем Завиловскому кући, или да идем да га тражим, или да чекам овде. Ваљало би га не остављати сама у оваквим тренутцима. У осталом нико му не може спречити да се пред људима уздржава; ја бих тако чинио да сам на његову месту... Морам ка г-ђи Емилији... Осећао се тако утруђеним и том неочекиваном трагедијом и мнслима о себи и мишљу о тешкој улози, коју има да изведе код Завиловскога, да се с потпуним задовољстом сети да му ваља ићн ка госпођи Емилији, а затим је одвести у Бучинек. У једно време нешто му се јако прохте да одложи састанак са Завиловским и предавање тога нисма до сутрадан, али му паде на ум да би Завиловски, кад га не нађе данас, могао отићи у Бучипек. — Боље је да за све дозна овде — рече у себи — због стања у којем се находи Марина ваља да остане у тајности и оно што се догодило и оно што се може догодити. Исто тако треба удесити да нико о том ништа не говори. Завиловски би најбоље учинио да оде куда на страну. Марини бих казао да је у Швенингену, а после како су се тамо разишли и све нрекинули. Опет стаде ходати по соби крупним корацима понављајући: — Иронија животна! Иронија животна! После тога опет навалише на његову душу новим таласима грчна пребацивања самому себи. Њега обузе неко чудно осећање, као да је он одговоран за све што се догодило. „Шта до беса — понављао је —ја бар ту нисам ни за длаку крив!“ Мало после паде му на памет: ако и није нарочито оп крив, ипак да је те горе лист, које и госпођица Кастели, и да су такви, као што је она и он, створили ту друштвепо-моралпу атмосферу, у којој такви цветпћи могу ннцати, цветати и развијати се. Помисао на то силовито га једила. Међутим у предсоби се чу звонце. Полањецки је био човек силан, али ипак при том звуку звонцета он осети неку узнемиреност. Заборавио је био да се догорорио са Швирским да заједно иду на ручак, и у први мах му се учини да то зацело долази Завиловски. Чисто се љутну кад чу у предсоби глас