Delo

224 Д Е Л 0 сликарев, јер је тако био изломљен да му је долазак овога био непријатан. — Ала ће овај пустити језику на вољу, ала ће тај гр* дити! — помисли нерасположен. Ипак се реши да му псприча све, јер ствар и тако није могла остати у тајности. Стало му било и до тога да би Швпрски, на случај одласка у Бучинек, знао како да се држи према Марини. Али се преварио, кад је помислио да ће га Швирски ту сад стати гњавити алегоријама о незахвалном срцу. Сликар је схватио ствар не са тачке теориске него с погледом Завиловскога. Изводп ће доћи тек доцније, а за све време док је Полањецки приповедао само је узвикивао: „0, да силне несреће! Ох, сачувај Боже!“ — а уз то су се његове снажне шаке стезале у песницу. Завпловски се све више и више раздражавао, осуђивао госпођицу Кастели без сажаљења, заборављајућн да том истом изриче пресуду и самому себи. Али је тим говором ипак себи нешто олактнао. Дошао је био већ и у свој обични колосек. Држао је да Завиловскога није могуће у таквом тренутку напуштати, те стаде молити Швирскога, да у место њега одведе госпођу Емилију у Бучинек, а Марини да каже да је он остао због својих трговачких послова. Како Швирски пије више имао ради чега да иде у летњиковац врло радо пристаде, а кад дођоше наручена кола седоше оба и одоше ка госпођи Емилији. Посао који је у сваком случају превазилазио снагу ове жене донео јој је обољавањеу крстима. Нађоше је веома ослабелу и промењену у лицу које је дошло некако прозрачно и веома смршало. Истина није могла ходити, али се наслањала на два штапа н нпје владала потпуно покретима ногу. Као што је пре рад изнурио са животом, сад је почео све више удаљавати од њега. Она је живела само у кругу својих мисли и успомена, гледајући на људске послове као кроз сан, као с друге обале какве реке. Бол је осећала веома слаб, што су лекари сматрали као рђав знак; али је она као милосрдна сестра нешто позната била са разним болестима, те је знала да јој нема спаса, или бар да он није у рукама људскпм и остала је мирна. Кад је Полањецки упитао како јој је, одговорила је трудно дижући трепавпце. — Тешко ходим, али ми је добро. А и било јој је добро. Само је једна ствар морила. Увр-