Delo

230 Д Е Л 0 српској у Угарску. Па и то су били, поред све темељитости с којом су писани, више низови стручњачких подлистака, него ли гломазне научничке расправе. И у њима је расправљано, као год у малим „прилошцима“, све једно по једно засебно иитање. Он је тако расправио и неколико крупних нитања из наше народне прошлости. Така су била питања о цару Урошу и краљу Вукашину, о Вуку Бранковићу, о истинитости порекла последњега деспота српског. Али је у погледу научног напретка по свој прилици још значајније оно што је он урадио на расправи големог броја ситница, готово из свих областп српске историске науке и њених помоћница. Тим ситним проналасцима он је, још више него ли оним * крупнима, унео толико новина у науку колико није ниједан други радник на пољу наше народне историје. Његова критика, исправка, тумачење текстова у изворима; његово исправљање и утврђивање наше занемарене и непоуздане хронологпје; пречишћавање тамних и неодређених података из старе топографије; притицање у помоћ српским археолозима; трагање за штурим, често противуречним или намерно онакаженим подацима генеалошким; издвајање и осветљавање старинских зрнаца сачуваних у народним песмама — толико су изменили наше раније знањешсториско, да такој промени нема примера у нашем раду на историји, а нема нх много ни у туђем. Ако је ценитп по количини, најрадије се занимао прошлошћу српске православне цркве: испитивањем њене хронологије, расправљањем о патријарсима, архијепископима, јепископима, архимандритима и другим њеним службеницима, о владичанским катедрама, о манастирима, црквама, црквеним утварима, књигама, штампаријама. А како је православна црква сама собом била један од битних делова прошлога српскога живота, већ је тим самим обухватио Руварац велики део народне прошлости, а још више тим што је природно прелазио испитивањем и на она поља прошастога живота која су с црквеним била у тешњој вези. Познато је међу тим да је све до најновијега времена н остали живот православних Срба био готово сав проткан вером и црквом. Зато Руварац не говори само о раду Саве Немањића на оснивању автоћефалне цркве српске, он расправља и о Савину учешћу у венчању брата му Стевана првим венцем краљевским у Срба; кад разлаже „о