Delo

ГЛЕДАЈУЋИ ХАМЛЕТА СИМО МАТАВУЉ Управа нашег народног позоришта, на прагу банкроства, позва у помоћ Салвинија, који је онда „гостовао“ у Бечу, или Пешти. Славни глумац пристаде, јер и намеран беше на Исток. Уговорише, да он са својом дружином прикаже: Хамлета, Принитомљену Злоћу, Ромеа и Јулију, Отела, за четири вечера, засопце, за десетак тисућа динара. Управа поплави престоницу правом американском рекламом, а уз то, удари неверовне цене местима, особито ложама. Како уз то ни 2% наше публике не разуме Дантеов језик, свакако и то припоможе те се за један дап разграбише сва места за све четири представе, много нре доласка талијанске трупе, а нашој управи претече бар онолико, колико ће дати Салвипију. Од нас шесторице самаца, што се храњасмо код ДваГаврана, четворица се обезбедише за места, а наш Чича и ја, (устаоци какве нас је Бог дао), једва стигосмо да узмемо два скромна седишта за две последње представе, а прегорели бисмо све три за Хамлета! Ја сам кривио свакога више него ли себе, као што ми је у ћуди, а наш нгуман, (звасмо га и тако), као свашта и увек, окрену то у шалу, давши јој мистички зачин, јер је то њему било у крви. Вели: — Не може се, синовче, против судбине! Она се у свашта меша, па хоће, ето, понекад и ситницама да подвали! Али то је кад се површно гледа и схвата, а, у истини, нити има ситница, ни подвала, него сваки догађај има своју знатност, и сви су у некој вези међу собом, те је најбоље веровати да је најбоље оно што наиђе на човека, и да би све друкчије било горе!