Delo

ГЛЕДАЈУЋИ ХАМЛЕТА 293 Бата добаци: — По томе, може бити, да ћете вас двојпца избећи какву катастрофу првог вечера у позоришту, — ко зна? пожар, или какав атентат, пли трус! Чичу обузе онај његов јединствени смех, због кога смо ми прекидалп јело, због кога непознати не могаху га никада заборавпти, — смех који је често наводио људе удаљене да се смеју, као луди, не знајући зашто! Зажмури и збрчка образ, па се за неколико само тресе, па иочне грохотати, најпре на размак, после чешће, докле се грохот не заврне у дуг сврдао. Заиста је штета што га таког не ухвати какав мајстор вајар, па да се не оличи: „Смех!“ Онога дана кад ће бити прва талијанска иредстава, за ручком, Чича беше мрзовољан, те узалуд другови за столом покушаваху да га надраже. Тужио се да му није добро, и баш кад се крену на спавање, уђе нама двојици добро познати момак Мике Протића, нашега амфитриона и мецене и предаде Чичи две хартије. Једна беше неки смртни оглас, који он прелети очима и остави на столу; друга беше писамце, које отвори и узе читати. У црну оквиру писаше, да је напрасно преминула нека Станија, у 86-тој години, а међу многобројним „ожалошћеним“ беше п име Мике Протића. Чича рече момку: — Добро. Нема одговора. Поздрави господина и госпођу! Реци, да им захваљујемо и изражавамо сажаљење. А већ ми ћемо се с њима видети до ноћи! Даде мн писамце, а задржа у кошуљици неку жуту цедуљу. Рече ми: „Можеш читати на глас!“ Прочитах: „Драги Чича! Ево, као што видиш, задеси ме ненадна жалост. Синоћ напрасно баба Станија отиде на други свет и тиме спречн мене и моје да гледамо Хамлета, а учини, да ме ти и синовац можете заменити, што, мислим, неће вам тешко бити. Тако се и овом приликом потврди стара реч: „Није коме је намењено, него коме је суђено!“ Потврђују се и твоја ваздашња умовања о тајној вези догађаја, о загонетним иутевима судбине итд. — Прилажем ти улазницу за „пањегу“, како вас двојица зовете ложу. — Свакако баба је заслужила, да јој обојица од срца кликнете: вечна јој памет!“ Брадати обешењак Бата започе испод гласа велико „вјечнаја“, али се Чнча не придружи, него оста мало замишљен и као мало најежен, па устаде рекавши: