Delo

302 Д Е Л 0 лабус је раздијељен на десет секција, састављених од 80 чланака, кому је дат наслов: Главне заблуде нашег доба. А те „заблуде“ нијесу ништа друго, до ли научне, философске и модерне идеје, које пријете плутократизму Римске Цркве и њезином деспотизму. Између осталих пропозиција, у том немоћном и дрском ферману се анатемишу све вјере, осим римокатоличке; п захтјева се од сваке државе, да римо-католичка вјера, буде државна вјера. Ту, папа осуђује сваку теорију, која се противи старој теократској теорнји, по којој треба употребити силу протпв свакога, који није католик. Осуђује се тако исто, слободно исказивање мисли и слобода штампе, као и суверенство народа у његовим властитим иословнма. Уједно се осуђују сви они, који мисле и приповиједају, да Римској Цркви није дата власт од Бога, н да не смије да употребљава и тјелесну казну за „јеретике“. Не заборавнмо да нас од ове прокламације Римске Цркве одваја само 50 година! Силабусом је Римска Црква дала себи најзначајнију и најбољу свједоџбу о својој суштини, наказном н демонском духу. Сваки прогрес, свака цнвнлнзацпја је у њему осуђена. Пошљедња пропозицпја1 у Силабусу, коју анатемише папа, јасно показује уображепи фанатизам папизма, који неће ни братство, ни слогу међу самим хрншћанима, као што анатемише и модерну идеју хуманитета. Од овог часа, јаз међу папизмом и модерним свијетом постаде још већи. VI Другу Царевину (1852.—1870.) дочека Римска Црква у Француској с особитим весељем. Али моћ Скупштине од које тињаше идеја Нелике Револуције, учини да се та радост Римске Цркве не испољи у оном степену, у коме се она надала. Борба против конгрегација се настави, борба, у којој је Римска Црква тражила и проналазила нове подземне путове, да постигне побједни вијенац. 1 Пропозпцпја, коју апатемише у Силабусу, гласи: „Рпмскп понтифе може п треба да се пзмпрп п удружи са прогресом, либералпзмом п модерном цпвплизацнјом".