Delo

-92 Д Е Л 0 ни најмање не одговара животу једнога владпке. Ја у овој појави нападања на приватнога човјека и владику не могу да видим друго, већ немоћ противника великога ђаковачкога говорника и богослава, који је у свакој прилици, па и Ватикану, говорио ријечи духа јеванђеља: „Вјера, која би била кадра сијати раздор међу браћом, не би била вјера, не би била истина, него блудња људска“. Но ако се свпјет почињао занимати и питати, гдје је то малено Ђаково, одакле долази овакви човјек и овакви дух, Хрвати су имали довољно узрока, да буду поносни својим владиком, који ихјепред читавим свијетом, што мисли и ради око слободе не само тијела, већ и духа, управо разласио. Наш је владика у Ватикану проводио свој дуговијечни принцип: НЉеИаз зптпшт иаНггае Јоиит —слобода је највећи дар природни. Тога се дара он није могао да одриче нити за себе нити за друге. У Ватикану су се бојали овакве ријечи — али свијет је славио онога, који се јавно пред сабраним црквеним оцима усудио захтијевати слободу и напредак не само за знаност, већ и за вјерско схватање и разумијевање прилика овога свијета. Те су идеје у Хрватској биле истакнуте већ у доба, кад је Штросмајер постао владиком, како се види из писања наших новина 1848. и 1849. године. Није могуће у овакву чланку, који је намијењен читаоцима, да само у главним цртама упознаду огромни губитак парода, који је имао до сад само једнога Штросмајера, нанизати више догађаја из рада Штросмајерова у Риму. Но држпм, да је потребно споменути, да су везе владичине с Римом биле за неко вријеме попустиле. Требало је почекати, да на папинску столпцу дође дух, који ће разумјети оно, што је владику ђаковачкога одбијало од Рима. Послије кзбора папе Лава XIII. већ су се прилике промијениле. Штросмајер је остао исти, који је и прије био. Кад га је умник на папинској столици разумио, није ни он хтио, да не поради око онога, што Штросмајеру је и као владици сријемскоме и као великоме Славенину, каквим су га признавали већ од 1860. године, кад је у царевинском вијећу у Бечу својим политичким дјеловањем изашао као заштитник Славенства, било од првога часа на памети. Штросмајер се као владика држао насљедником у владичанству словенскога апостола св. Методија. Овај пак словенски научитељ и апостол мораше поради словенске службе и оданости спрам словенске цркве да подноси многу невољу од оних,