Delo

376 Д Е Л 0 рију искуства, постају тек применом нарочптих категорија на првобитну материју искуства, која се састоји само из осећања бола и задовољства као непосредних модификација воље или алогичког елемента. То су две основне тачке у којима се Хартман слаже са Кантом, али даље конзеквенције, којејеКант из ове две основне премисе своје Теорије сазнања (изложене у „Критици чистог ума“) извео, одбацује Хартман потиуно. Тако он одбацује претпоставку Кантову да се интелектуалне функције или категорнје, као априорни елементн нашег искуства, дају на априоран начин сазнати, пошто су то елементи који сами не улазе у свест већ само њихови иродукти постоје у свести. Даље Хартман тврди позитивну егзистенцпју стварп по себи, чија је егзистенција по Канту проблематпчна, тако исто он тврди да је сазнање ствари по себи могуће и то зато, што су категорије наше субјективне свестп у исто доба и форме у којима егзистирају објектпвне ствари по себи. Тако су форме опажања, простор и време, не само форме субјективног опажања него у исто доба и форме у којима егзистирају објективне стварн по себи; тако исто категорнје разума, каузалитет, супстанцијалитет итд. важе и за објективне ствари по себи. Прн овом проширењу обима логичке важности субјективнпх категорпја на објективни свет ствари по себи придаје Хартман нарочиту важпост категорији каузалитета: категорија каузалитета чини на име мост, који води од областн иманентне свести у област трансцендентне ствари по себи, и то на тај начин што ми ствари по себи схватамо као трансцендентни узрок наших осећаја. Да би ствар по себи дејствовала она мора очевидно бити реална, егзистирати, ми дакле на њу морамо применити категорију реалитета. Из истог разлога опа се мора и мењати, за њу мора дакле важити и категорија времена, јер је само у времену промена могућа итд. Чим се претпоставн да категорије важе и за објект ствари по себн тиме је одмах омогућена и Метафизика. Али како је априорно сазнање на становпшту непосредне свести немогуће, већ је све наше сазнање апостериорно, то је како претпоставка ствари по себн тако и ближа и спецпјалнија одредба њихове природе накрај крајева једна само врло вероватна претпоставка, али она није ннти икада може бити апсолутно извесна. Према томе дедуктпвна Метафизика, која би са апсолутном извесношћу своје ставове постављала и изводила, као што то хоће