Delo

ЕДУАРД ХАРТМАН •577 рационалистп, нпје могућа. Кантово тврђење да је Метафизика немогућа преставља у стварп исто тако апсолутни догматизам, само догматизам негатнвне врсте, као и тврђење рационалиста да је Метафизика могућа као апсолутпо извесна наука. Лср нензвесност Метафизике лежи само у неизвесностн самог закључка од дате последице на узрок на основу става (или категорпје) узрочности, међутпм ми можемо постеиеном ипдукцпјом све невероватне претпоставке о ирпроди ствари по себи тако елпмпнпрати, да на послетку дођемо до претпоставке, чија вероватност истина није и не може бити равна 1 (тј. извесности) али која се може овој последњој тако приближити (нпр. бити равна 0,999... итд. до ма колико великог броја децимала), да разлпка између обојих буде практички без пкаквог значаја. На тај начин индукција постаје једина могућа метода Метафизнке, као што је она у опште метода свих цаука које се баве самом реалношћу (Математика и Логика, које се оснивају на дедуктивној методн н чији су ставови по томе апсолутно нзвеснн, чисто су формалног карактера), док дедуктпвна метода у Метафизнци може имати још само значај дидактички, на име као излагање већ готових индукцијом задобпвепих резултата. Хартман тврди, да је његов филозофски систем први који свесно примењује индуктивну методу у Метафизици п отуда мото његовог првог главног дела „Филозофије Несвеснога“, по коме ова садржи „спекулатпвне резултате по индуктивно-природњачкој методи“ задобивене. Пошто смо на тај начин у кратко изложили основне принцнпе Хартмаиове Теорије Сазнања и главна методолошка начела на којима почива његов филозофски снстем, прелазимо сада на најважпији део овог носледњег, на Хартманову Метафизику. Своју Метафизику изложпо је Хартман у своме младићскоме делу „Фплософијн Несвеснога“ (Рћћоворћје Лев Циће\уи$б(,еп и у евојој „Науцн о Категоријама“ (Ка1е^опеп1ећге). Излагање у овом последњем делу строго је систематично, алп у њему Хартман претпостав.ља као познато излагање у „Фнлозофијп Неевеснога“. Садржпном та се два дела у погледу на Метафизику не разликују (изузев нзвесне тачке у којима Хартман одступа од својих ранијих тврђења) ничнмједно од другог, разлика је њихова само у форми. оа читаоце фнлозофски образоване студија „Науке о категоријама“ мора стајати на првом месту прн студијп Хартманове Метафизике; иначе студија „ФиДело, кн>. 40. . 25