Delo

382 Д Е Л 0 стаје на тај начпн први п непосредни циљ светског процеса, јер се само преко свести може известн последњи циљ светског процеса, враћање воље у стање чистог мира. На тај начин синтеза Шопенхауера и Хегела пзведепа је потпуно. Шопенхауер има право кад тврди да је свет продукт нелогичне воље, он има иравојг кад тврди, да је евест срество спасења воље од стања хотења (живота), али он нема право што одриче реалитет простора и времена и тпме реалитет светског процеса и његове еволуције. Хегел на против има право кад тврди да је идеја битни дао света и да је циљ светског процеса у развићу свесног духа, али он нема право кад тврди, дајеразвиће свести позитивни последњи циљ светског процеса. Светски процес је, као продукт нелогичне воље и логичне идеје, процес еволуције, који има свој почетак (иницнјатива) п свој крај (финитпва), и то почетак му је нелогичан и крај му је према томе само негативно логичан (т. ј. уништење првобитног нелогичног акта), сам пак процес као такав потпуно је логичан. У стању предсветском, док су атрибути још у стању потпуног мира, ансолутна супстанција — она је једина која и за време светског процеса остаје, као последња суштпна свега што постоји, непроменљива — није несвесан дух, она то постаје тек за време процеса, јер, строго говорећи, несвесни дух лежи само на страни стварне идеје, нити је дакле он био присутан првобитном акту воље, нити за време самог светског процеса као таковог он непосредно зна за саму вољу, он зна за њу само посредно тиме што у идеји развија садржај који ће негиратн вољу, он за њу зна дакле само као за нешто што није идеја. Са почетком светског процеса почиње дакле и само Божанство, које с планом води процес докле год овај траје и које са завршетком његовим и само престаје. Несвеснп дух је дакле само једно нарочито стање апсолутне супстанције, у које се она ставља за време светског процеса. Нзвевши синтезу Хегела и Шопенхауера Хартман долази до Спинозине формуле, да постојн једна супстанција са два атрибута (по Спинози апсолутна супстанција има бесконачно много атрибута, од којих су нам само два позната, на име мишљење и простпрање, дух и материја), и тиме се у исто доба слаже потпуно и са Шелинговом позитивном филозофијом, који је пре Хартмана у главном, на супрот Хегелу а без познавања Шопенхауера, нзвео синетезу ова два мнслиоца, само што .је