Delo

ЕДУАРД ХАРТМАН 383 Хартманово извођење синтезе, пошто се он ослањао на оба мн* слиоца, много систематичније и логичније. У најтешњој вези са овим општим метафизичким нрпнцппима Хартмановим стоји његов песимизам. Хартманов песпмизам води своје непосредно порекло нз Шопенхауеровог песимизма, акцептирајући Шопенхауерову вољу као један од иринципа којп стварају свет Хартман у исто доба акцептира и песимистичке конзеквенције, које је Шопенхауер пзвео из свога принципа. Само што Хартман, спајајући Хегела са Шопенхауером, песимизму Шопенхауеровом даје много рационалннју и логнчнију форму. Заслуга Хартманова за песимистичку доктрину н лежи у томе, што је он ту доктрину, која је код Шопенхауера била у главном само интуитивно уверење једногамрачногагенпја, рационално обрадпо како тачнијом анализом саме психолошко-дедуктивке подлоге њене, тако и детаљнијом анализом појединачних психолошкнх чињеница, на које се она односи. Ја ћу овде у кратко нзложити како критику Хартманову Шопенхауерове песимистичке доктрине тако и само даље Хартманово извођење те доктрине. Две су основне тачке, у којима се Хартманов песимизам разликује од Шопенхауеровог. Док Шопенхауер, одричући реалитет времена и еволуцпје светског процеса, одриче да поетоји увећавање саме суме бола у свету, дотле Хартман, тврдећп заједно са Хегелом и модерном нрпродном науком еволуцију светског процеса, тврди да се сума бола у свету повећава његовим развитком (зато Хартман назива свој песимизам еволуционистичким). То је нрва основна тачка у којој се Хартман разликује од Шопенхауера и, као што се види, он њоме потенцира песимизам. У другој основној тачци пак, у којој Хартман одступа од Шопенхауера, он наиротив јако ублажава песимизам Шопенхауеров. Ја ћу овде најпре говорпти о оној првој тачци. Полазећи од принципа глупе слепе воље и идентифицирајући у непосредној свести вољу са осећањем (бола и задовољства) Шоиенхауер долази до закључка да се воља, пошто је она као такова чиста безсадржајна тежња, мора у непосредној свести манифестирати као бол, ;јер бол значи незадовољену вољу, вољу која није могла бити испуњена (преставнпм) садржајем. Пошто је воља једпнп принцпп света, то задовољењо њено, које је праћено осећањем задовољства, може бити само моментано — док је пезадовољење њено п осећање бола које