Delo

94 Д Е Л 0 Господа се журно користише допуштењем; само кнез Леон даде тетки табакеру, а сам не запали. — Буди слободан. Мама не види, а ја — знаш толико во* дим рачуиа о церемонијама колико о лањском снегу. — Хвала, тетка. Навика* на церемоније силнија је, него и ружан обичај! Нисам навикао да пушим пред дамама! — Дакле и ти си Кинез иза зида. У таком случају спремићу се да идем. Желела сам да будем код вас до септембра, али шта ћу радити. — Свака ваша жеља биће испуњена! — Ја немам жеља, драги мој, већ само снова. — II они ће вам бити пспуњени. — Онда нре свега запали цигару. — То већ није сан, тетка, већ навођење ближњега на грех. — Ала си ти неки светац! Сети се, молим те, сигурно имаш на души бар Један грех противу традиција кнежевских форми и нразноверица? Она га гледаше живим, подругљивим и враголастим очима даме од четрдесет годпна. Образе кнежеве обузе руменило и оно грчење од бола, који чупа. — Не нздајем се за свеца те религпје, него за савеснога следбеника! — одговори. — Браво, прави салонски одговор! Леоне, ти ми се допадаш. Леп си дечко, елегантан момак и имаш у себи нешто што прпвлачи женскпње! На колена — буди мој витез! Он изврши ту заповест с потпуном галантеријом, а стара га госпођпца ударн амрелом по руци, н прикачи му на руку црну кокарду, коју откиде са струка. — С’ ез! 1аН! Буди ми веран, јер треба да знаш, да могу битн љубоморна као лавица. — Хвала па опомени! — одговорн Леон слободно. — Од сада ћу бпти невераи само иза ваншх леђа. — Ах ти, циниче! Чуј ме, освета ће моја бити ужасна! — А каква ће бити љубав?-— упита кнез. — Шта, шта љубав! — узвикну кнез Проњски, прилазећи. — Шта! Не знаш, шта је љубав! — насмеја се стара госпођица. — Чекам да ми вп објасните, госпођнце.