Delo

II Л А В II 9б — Онда ћемо редом. Нека свакн каже своје мишљење. Ту кнегињнца Лавинија хптро скочи па клупу и узвикну: — Господо! Објављујем један конкурс: да се иајтачније одреди шта је љубав, највише са десет, а пајмање са три речи. Награда је неранџин цвет. Одређује се гласањем, већпна .одлучује. Размишљање пе сме дуже трајати од трн мпнута. Свршила сам. У том тренутку кпез Леон осетп да му пеко завлачи под руку своју руку. Окрете се и спази очи сестрине које су изражавале неку бојажљнву молбу. Зачуђен, наже се њој п упнта: — Шта је, Изо? — Опрости ми што ти досађујем. Долазнм од матере. Имам да те молим за нешто. — Добро, Пзо, само пемој сада! Имамо госте, ииеможемо сами располагати својим временом — опо.мињао је кнез шапатом. Иза му, очевидно, даде за право. Повуче се мало и необично расејана одговарала је на питања Машковскога. Г-ђица Лавинија, не силазећи са своје трибнне, говорила је даље: — Господо, одређено време је прошло. Кнез Проњскп је тражио реч. Проњски протре руке, н поклонпвши се целом друштву нзјави: — „Љубав, то је вечна младост и лепота!“ — Стара фраза! — прогунђа г-ђица Лавпнија, и гласно додаде: — Молим за реч! — „Љубав је најве1т усномеиа н највећи заборав!“ — изговорнла су румена уста, а поглед је тражио очи Леонове. Да ли због иеког магиетског утицаја или због изговореног афоризма, тек кнез погледа па спаху. — Ја ћу гласати за вас! — рече он и успљено се насмеши. — Граф Едвпн Зимбрам Машковскп, грба Сунце! — викала је г-ђнца Лавиннја, потпуно предана послу. — Шта? — одговори граф, ирекидајућн разговор који је иолугласно водно с Изом. — Шта је љубав? — питам вас. — Љубав? Тако ми частн — пе знам. То ме је тако нзненадило. — Осећање нлп ннтање? — досетљнво упаде барон.