Delo

II Ј1 А В II 97 — Сасвнм! — одговори за киеза барон, намештајући монокл на око. — До вас ми није стало. — Али ја умирем од нестрпљења да добијем од вас нерапџин цвет. Гласови су покупљени. >Ја гласам за себе. — Вас нико не пита за мишљење. Стрпите се. Треба да чујемо још једпо мишљење. Леоне Кентауре Холшапски, да чујемо твоје лепо мпшљење једног врло искусног човека! — Треба ли да одговарам као лав нли као кентаур? упита кнез шалећи се. — Па, како ти је воља. — Хвала вам — онда, да не бих дуго мпслио, имам готов одговор: као Кентаур, ја називам љубав „ватреним плаштом Дејанире." — Ти си хладан! — стаде га грдити тетка, која је са особитом радозналошћу очекивала његово мншљење. — Станн, вратнћу ти ја то. А сад, господо, напишите брзо па хартнјп име онога, који је но вашем мишљењу најбоље карактерисао љубав, и метнте у моју руку. Слуге, хартије! За тренутак већ су биле сиремљене фине картице. У смеху п шали весело друштво поче шкрабати по хартицама. Пред својим кнезом клече козак Сила, а Леон мету картицу на његова широка леђа и без размишљања наппса пме снахино. Лавинија поче лагано читати мишљења, смејући се као махнита. — Један, два, три, четпри — бројала је радосно. — Да чујемо резултат! — повикаше сви. — Слушајте: један глас има Иза, која пије нпшта казала, ха, ха, ха! Један кнегиња Идалпја. Једап ја — врло добро! Млада Иза није никога нзабрала — дивота, а има трп, чнтава трн гласа... II г-ђица Лавиннја скочи хптро са своје трибине, откпде читаву киту нерапџиних цветова и пружи је иред свима на лепези грофу Машковском, којп се најмање надао тој части. — \\тћаГ> — дрекну гроф гласом, каквим је мо штрао своје џокеје. — ТћаГв! — одговори г-ђнца Лавипија, подражавајућп му, у колико је могла. — Части ми, чудо! — узвнкну похваљепп. узпмајућп мпДело, књ. 42. ’