Delo

X Р О Н И К А П030РИШНА ХРОНИКА Њ. В. Публика Реч је о публици, „хпдри-нублици“, божанству које има неколико стотина глава и двогубо толико очију и ушију; о бо- • жанству пред којим кад и генијалан глумац изађе мора да задрхти, мора да у пуном смислу добије оно осећање које арго француских глумаца зове 1гас; о ћудљивоме божанству којеје скоро немогућно задовољити, .јер је немогуће нретпоставнти личност на бини која би својим делањем, све оне разнородне главе заинтересовала у једном правцу, убризгала им једно осећање, одредила им један ток мисли; о божапству коме мора да угађа позоришна управа репертоаром да измоли новац, глумац игром да измоли успех, капелник музиком (јер је п за време међу чинова морате забављатн), режисер, сценариста, власуљар, електричар. Сви ти људи, у својим улогама и на свој начин, излазе на бину, богораде за уснех, савијају кичму и врат, клече пред публиком, излазе да јој се поклоне кад их она позове, наричу и ридају кад их она хладно прими, прекорно погледа или цнннчки извижди, — и онда има доста разлога проговорити о томе божанству, о томе страшилу што се зове нублика. Наша позоришна публика, пре свега, — као и сва друга: политичка, књижевна, као и у свију других иарода — највећим делом својим (можда 90%) припада, да кажемо искрепо, пнтелектуалном трећем сталежу, припада срећном н добром медиокритету, припада позадннни. Према томе она, по својим склоностима, по симпатијама, по оценама које даје, може бити