Delo

100 Д Е л о само предмет ниподаштавања и омаловажавања. Она, додушеч одређује реиертоар, даје цене глумчевој игри, пуни позоришну касу, — али то још није доказ, далеко од тога и три пута Боже сачувај, да је она у праву да управља позоришним мњењем, да је тачан судија, да је ма п просечна укуса, и тако даље. По ономе што она воли, што она цени, чему она пљеска, она може бити само предмет мржње. Шта она, пре свега, воли? Она воли лаки и јефтини патос, декламацију, нирнбершкн позоришпи еспап, театралност, шаренило (опо обично, натрнано, што занима око нижег човека, оно што је занимало оно теле из пословице); воли. сценарију, дубоко деколтовапу глумицу са што краћом сукњом, воли вптеза „без мане и страха“ са мачем о бедрима п с педесет двобоја у којима је,- као онај Меримеов Коменж, остао победилац; воли позоришне минхаузенијаде, тајне састанке и тајна убиства, продужење живота н после мачем прободеног срца; воли све оно што ја мрзим. То је та иста публика што бесно аплаудира кад у каквом Цветићевом комаду Србин убија Турчина; то је та нста публика што у Хауптмановим Ткачима, кад фабрикантова породица бега из своје куће пред навалом радника, бесно урла: „Уа! уа!“ Али, једно би се питање могло поставити, н један га је брзорек и поставио, које би, на ћрви поглед, ишло у прилог маси. Зашто је наше позориште пуно кад се дају најбоље н најгоре ствари? Хамлет и рецимо Грбоња пуне кућу. А чега сличног и слично привлачног имају та два дела која .једно друго искључују? Хамлет и На Дну су два, по мислнма н уметничкој вредности, једнородна дела. Хамлет, по иекад, пуни кућу, На Дну стално је празни! Закључци из ових чињеница који би ишли у прнлог публици били би само погрешни. До тачног би се закључка овако дошло: Хамлет је опште призната добра ствар; На Дну, и ако је, у другом нравцу, толико исто добра ствар још пије добпла од публике онај ореол који има Хамлет јер није нротекло од врнмена онолико колпко је иотребно да се публици докаже да посећује тај комад. Она и сад види у Хамлету колико н у На Дну; не види —пишта. Хамлета посећује да се видп, а тек Мамзел Нитуш да види. Не може она да волн добре стварп! Такав је тај интелектуални трећи сталеж кад оцењује нозоришни комад, а такав је он кад има да оцени тумаче његове, кад хоће да оцени глумце. Он сталпо урнебеспо пљеска ефектима којн су произведени најобичннјим средствима за прика-