Delo

110 Д Е Л О 1866 у Н. Саду, Омдадина постаје један општи покрет свих енергичнијих елемената у народу“ (стр. 150). „И одиста ђаци су представљали само један део Омладине“ (стр. 152). Затим иомиње и све друге сталеже (сем сељака) како су и ошГ учествовали у Омладинском покрету. Па кад је тако било зашто се пред оснивањем У. Омладине не нриказа и опште стање друшта и мишљења онога доба, већ само оснивање ђачких дружина, као да су само ђаци били све у томе покрету ? Кад је то и где је то могло бити да свет тако много участвује у нокрету а да није био и припремљен разним узроцима за то. Овај одељак (књига II) о оснивању У. Омладине Г. Скерлић завршује са чланком „Делателност Омладине,“ а даљи одељак на реду (књнга III) зове се „Омладинске идеје.“' Са оваким распоредом ми се не можемо сложити, јер држимо да је природније прво показати идејс за рад па онда и сам рад. Што је овако учињено држимо да је била такође узрок она Скерлићева хипотеза по којој се дало и неодређено име овој књизи, и отоме ће се доцније више говорити. Али свакојако ни г. Скерлић није могао прпказати Омладину на делу а да не говори о каквим идејама, само те идеје он сад не зове идеје већ: „основни, први задатак“ или „главни цпљ“ и т. д. И такве задатке овако концизира: „Основни, прави задатак Омладине био је нросветно-националан:... побољшање материјалног стања народног... ширење науке и уметности... чишћење говорног и књижевног језика српског.“ А све то под девизом: „Просветом ка слободи, и све на оспову истине и с помоћу науке.“ II природно је да се као последица таквих идеја јави „просветно-економни рад (1869—70)“ (стр. 161). Затим се помиње рад на Срп. Уједињењу, али се сав говор своди на помен корица „Омладинске Заједнице“ где су били насликани емблеми срп. земаља (стр. 162), и на причу о једном путовању Вл. Јовановића ио Европи да за Српску ствар задобије неке знамените личности, нарочито у Енглеској. „На просветном пољу, Омладина је много хтела, много започела“ (стр. 165). „Нсто тако, из Омладине је изашла сва наша романтична књижевност шездесетих година“ (стр. 167), али за потврду не помену пи једно дело, већ писце, а зна се да ни у Јакшића није све романтично, а камо ли у Змаја. И чланак о „Делателности Омладине“ завршује класиФикацијом чланова тога удружења по њиховим идејама, само што их он овде зове „правци.“ II према тим правцима било их је нристалица „магловитог панславизма“, „обичних либерала“, „идеолошких демократа“, и „социјалиста“. Али не рече којих је било већина, већ само: „Било је тешко замислити рад између старијег омладинског нокољења, којем су национални ро-