Delo

114 Д Е Л 0 често у књижевности Омладине“ (254.); „Чак и сам Панта Срећковић говорно је језиком Васе Пелагнћа“ (255); „Репубдикански идеал Омладипе био је тесно везан са идеалом једног Балканског Савеза" (256). 'Омладина сгоји према религији и цркви заједно са Хајнеом: антиклерикалпо (262); „Место патријарха ЈосиФа Рајачића народни вођ иостаје Св. Милетић“ (263); „Омладина удара на дрквену бирократију као и на државну“ (266). На једној се скупштини говори: „Сваки има релиђију, и може о тим стварима мислити по индивидуалној слободи“ (267); „идеја еманципације жена нашла је својих бранитеља у омладини“ (268). Омладипа хоће то одушевљење да изведе јер се сад држи „нових наука“; „Дела Огиста Конта, Спенсера, Џ. С. Миља, Дарвина, Бекла преводе се и постају нека врста еванђеља“ а Бихнер, Фогт, Молешот и Фојербах постају божанства „нове науке“ (281). А по тим наукама: „старе се традиције руше... човек није више пали Бог, као у доба романтичара, по једна врста из животињског света .... и цела се наука из основа револуционише ... истиче се метод посматрања, експеримента, емпирије, што чини позитивистички дух који прелази и на књижевност те и она некад идеалистичка постаје реалистичка (274). У „Вили“, омладинском листу 1866 налази се: „Славна прошлост српска! То је доба кад су синови ослепљавали оцеве, да би што пре дошли на уиражњен престо— доба сталешке неједнакости чупање језика јеретицима и спаљивање вештица... Златни век пе треба тражити за нама по пред нама“ (276); и за цео је преображај омладирска девиза: „с~ иомоћу науке а. на основу истине ка слободи" (275). Ст. Новаковић преводи одломак из Писарева, Л.аза Лазаревић из „Шта да се ради,“ и све ово завршују својим идејама и наукама Св. Марковић и Љубен Каравелов. Ето такве су биле духовне карактеристике чланова У. Омладине и оне нам и сувише јасно говоре како је та гонерацпја била са свим других духовних диспозиција него она из прве половине прошлог века, која је имала за девизу: име, вера и језик, и борила се „за крст часни и слободу златну“, којој је Прерадовић певао о Адаму н Еви а Његош о палом апђелу. Па се човек мора -чудити како је г. Скерлић пронашао, да је и за герерацију шездесетих годипа типично обележје нациопални и књижевни романтизам, говорећи: „Ромаптизам је завладао код нас онда кад је на Западу већ био нрецветао“ (275), а он је тамо прецветао до 1850. А то значи у нас је ромаптизам отпочео шездесетих година и да му је У. Омладина била најкарактеристичнији представник. Да тако мисли г. Скерлић закључујемо и ио овом: „у сред нашег романтичног покрета